„Da je igra zamišljena da zabavlja djecu, to znate je l da?
A da na djeci ostaje da mijenjaju stvari, i to znate je l da?
Da drugi misle za vas, to vas ne smeta, navikli ste se
Da postoje zakoni jači od propisanih, to ne znate
To su heroji govorili kad su bili mali“
Džoni Štulić – MSP
Pojavilo se u protekloj sedmici, nakon veličanstvenog i možda najvećeg protestnog okupljanja koje je Bar vidio, dosta onih koji pokušavaju da „buše“ ideju protesta. Pritisci su se pojavili sa više strana, bilo da se radi o hapšenjima, demonstraciji sile putem vozila interventne jedinice policije, bilo kroz sitne, toliko puta ponavljanje prijetnje koje plasira vladajući DPS kad god je potrebno – „šta će ti to“, „valjaćemo ti mi sjutra“, „misli na svoje/bratovljeno/ženino/kumovo radno mjesto“ i ostalo. Tu je i drugi, klasično crnogorski vid malodušnosti po kojem je „sve završeno“, „svakako ćemo izgubiti“, „sve si u pravu, ali ne možeš ništa promjeniti“.
Ovim nisam obuhvatio ni 10 procenata sabotaža kojima se pokušava ugušiti jedna zdrava inicijativa koja je uradila sve ispravno od samog početka – išla kroz institucije sistema, paralelno organizovala i građansku neposlušnost i kreativne akcije upotrebe prostora, organizovala skupove, ostala nepartijska iako politička (jer je uređenje prostora političko pitanje uvijek bilo) davalo stručne komentare i alternativna rješenja tvrdim partijskim saopštenjima. Dok su akcije vlasti, DPS-a i SD-a bile rušilačke uz sadejstvo bagera i pendreka, građanska inicijativa je bila proaktivna i pokušavala je da stvara. Jedna strana je čupala, druga je sadila.
Ipak, ovaj protest nije samo za gimnazijski park, nije samo za čemprese. Ovo je protest za svaki park, za svako drvo ali i više od toga. Ovi protesti su za uvažavanje građana, za stavljanja institucija na njihovo mjesto – institucije su tu da služe, ne da komanduju. Ovi protesti su tu da bi se vratio grad onome kome pripada, da bi se vratila država onima kojima pripada. Jer grad je naš, a ne gradonačelnikov, on je samo to da ispunjava ono što su naše želje. Država i obrazovanje su naši, a ne predsjednika vlade i ministra obrazovanja. Oni su samo tu da sprovedu u djelu ono što mi tražimo. Ako to ne mogu da izvedu, onda treba da daju ostavke.
Svako društvo može da funkcioniše na dva načina – na način koji su demonstrirali DPS i SD, a to je način da će „biti onako kako ja kažem“ i da do toga će doći tako što će motorne šege i bageri krčiti dok pendreci zaustavljaju opravdano nezadovoljstvo građana. A moglo bi da funkcioniše na način građanske inicijative, gdje oni koji iz svog džepa plaćaju funkcionisanje ove države daju predloge, podsjećaju na kršenja zakona (ne zaboravite, dozvola za građenje na lokaciji gimnazijskog parka je nezakonita po više tačaka) i pokušavaju da samoinicijativno učine svoj komšiluk, svoj grad, a samim tim i svoju državu boljim.
Zato ovaj protest nije samo jedan dan, samo jedan govor, samo jedna šetnja. Ovi protesti su za svaku situaciju u kojoj se rješenja nameću odozgo silom, u kojoj država krši zakon pa građani moraju da je opominju. Ovo su protesti za svaki park, za svako drvo, za svakog pojedinca kojem se čini nepravda, za svaku grupu, za sve nas koji kažemo – ovo je naš komšiluk, naš grad, naša država i ako ne možete da je uredite po našim željama i po zakonu koji ste sami propisali, onda molim vas, nađite neki drugi posao.
Za kraj, moja omiljena priča – kada je došlo do šumskog požara, sve životinje su bježale glavom bez obzira, samo je jedna ptica u svom kljunu nosila vodu sa potoka u pokušaju da zauzda požar. Druge životinje su joj rekle – zašto to radiš, suviše si mali da sam zaustaviš požar. A ptica je odgovorila – možda i jesam, ali želim da se zna na čijoj sam bio strani. Ja znam na čijoj sam strani.