Otkud populizam

Veliki broj „stručnjaka“, „aktivista“, političara i ostalih sve češće organizuje panele, radne grupe, serije kolumni i predavanja kako bi došli do odgovora na pitanje – „Šta je dovelo do rasta populizma?“

„Kako su se desili Tramp, Brexit, Salvini, Orban?“

Odgovarajući na to, navodi se pregršt objašnjenja među kojima preovladavaju ksenofobija i neinformisanost. Poneko, sramežljivo pomene i ekonomsko krizu, a baš mali broj je spreman da navede pogrešne politike „elita“ koje su uslovile reakcije birača. Onima koji žele da vide je jasno od samog početka šta se dešava, a mi danas imamo jasan primjer rasta populizma u našem neposrednom komšliku u Republici (koji neki zovu i BJR) Makedoniji.

Makedonci su glasali o potvrđivanju sporazuma koji predviđa promjenu imena njihove države uz još pregršt uslova koje je nametnula grčka pregovaračka strana, a kao „nagradu“ za to im je obećano brzo članstvo u NATO i potencijalno članstvo u EU. Pitanje na referendumu je bilo sramotno i lažno – „Da li ste za članstvo u EU i NATO sa prihvatanjem dogovora Republike Makedonije i Republike Grčke“ iako se nije glasalo o članstvu već o sporazumu koji znači promjenu imena države, jezika, nacije. Čak ni takav referendum nije uspio jer je svega 35% birača izašlo na birališta.

Pravo pitanje je moralo biti – da li ste za promjenu imena države, jezika i naroda?

Ne želim da govorim koliko je kompleksna makedonska pozicija, niti o tome da ni zvanični protivnici (VMRO-DPMNE) ni pristalice (SDSM) nisu ni cvećke, ni patriote, ni pozitivci, već politikanti najgoreg soja, već samo o reakcijama. Iako je tako mala izlaznost potvrda neuspjeha referenduma (što je i izborna komisija potvrdila), iako je narod uskratio mandat Vladi za takvu odluku, premijer Zaev je rekao da će ići na skupštinu i tražiti od nje da sporazum ratifikuje. Predstavnici EU i NATO su pozdravili rezultate, smatrajući da su građani podržali sporazum dvije strane, slaveći „demokratiju“.

Otkud onda populizam? Otud što politička „elita“, kako domaća, tako i ona „međunarodna“, pogotovo ona koja se krije iza akronima EU i NATO, konstantno ponižava birače, na više načina. Nekad im uskraćuje mogućnost da se izjasne o nekom suštinskom pitanju, govoreći kako je narod nedovoljno informisan da se odredi, te da je na njegovim predstavnicima da tu odluku donesu (primjer, pitanje NATO u Crnoj Gori). Nekad im dozvoli referendum ali ignoriše njegove odluke, navodeći da je u pitanju neobavezno konsultovanje građana (sporazum o štednji u Grčkoj, evropski Ustav u Francuskoj i ovo sad u Makedoniji). Nekad jednostavno kaže da mora ponovo da se glasa, sve dok narod ne glasa ispravno (Lisabonski sporazum u Irskoj).

Sva ova poniženja, ovaj paternalizam kojim često neizabrane birokrate upitnih kvaliteta nameću svoje odluke, te odluke raznoraznih think-tankova, korporacija, bogataša i vojno-industrijskog sektora, birači naizgled trpe. Trpe, do momenta dok ne dobiju priliku da nađu nekog koga smatraju maljem (Malleus  Birocraticum, nazovimo ga) kojim će slomiti te kojima je najteži rad u životu bio lupanje pečatom. Nekad tako odaberu Salvinija, nekad Trampa, a nekad u budućnosti Le Pen. Ovi „lideri“ lako bude bijes birača i nerijetko ga kanališu prema drugim obespravljenim grupama, a ne ka „elitama“. Ono što fascinira je nespremnost evrobirokrata da uvide svoje greške i da prestanu da rade jedno te isto. Da li su toliko ogrezli u korupciju, toliko se okružili „yes-men“ tipovima, putem kojih se samopotvrđuju ili su svjesni da im stiže kraj pa pokušavaju da odrade još koji „poslić“ prije nego što ih klima ponese, nije jasno. Nejasno je samo, sa koje strane će ta plima stići. Ja se nadam kroz Melanšone i Korbine, a ne kroz Le Pen i Ris-Moga. Vidjećemo.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.