Danas je predizborna šutnja u Crnoj Gori. Taj momenat je uvijek veoma čudan, kada ni na televiziji ni na radiju ne možete čuti parole iz „predizbornog marketinga“ mada je vjerovatno još čudnije novinarima i urednicima koji, poslije mjesec dana, ne znaju čime da upotpune vrijeme u svojim emisijama. A ovaj tekst, iako je vezan za izbore, po mom mišljenju ne utiče na predizbornu šutnju, jer ne želim da vam kažem za koga da glasate (to činite po svojoj savjesti i ukusu) već zašto smatram da bi svi vi, koji imate biračko pravo, trebali to isto da iskoriste.
Za početak treba reći koju riječ o izbornom sistemu u Crnoj Gori, ako ima onih koji sa njim nisu upoznati. Kao i u većini zemalja Evrope, kod nas je na djelu predstavnička demokratija parlamentarnog sistema u kojoj su izbori proporcionalnog tipa. Svi znamo da demokratija znači vladavina naroda, što samim tim čini ovaj prefiks „predstavnička“ nemogućim, ali takav naziv stoji u savremenoj terminologiji. Prava vladavina naroda bi se zvala danas „neposredna demokratija“ u kojoj bi se svi mi pitali o maltene svim stvarima u našoj državi i imali prilike da učestvujemo direktno u svakoj odluci. Predstavnička demokratija s druge strane znači da na određeno vrijeme (četiri godine) biramo predstavnike za koje smatramo da će nas na najbolji način predstavljati u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Parlamentarni tip je suprotan predsjedničkom tipu demokratije i znači da je parlament glavno zakonodavno tijelo koje delegira vladu kao izvršni organ vlasti umjesto da glavni izvršni organ bude predsjednik i njegov kabinet kao što je to slučaj u nekim državama (SAD, Francuska, donekle Rusija). Što se proporcionalnog sistema tiče, on je jedan od dva trenutno aktuelna sistema u svijetu (drugi je većinski) i obuhvata ukupni procenat glasova iz cijelog biračkog tijela. Većinski sistem s druge strane znači da se u svakoj izbornoj jedinici biraju kandidati pojedinačno, zavisno od toga ko je gdje uzeo najviše glasova. Većinski sistem je bolji u tome što se glasa direktno za kandidata, a ne samo za listu, ali je njegova negativna strana što može dovesti do toga da izborna lista osvoji manje glasova na teritoriji čitave države, ali da pobjedi (makar za dlaku) na više izbornih mjesta i tako osiguran više odbornika u parlamentu. Obzirom da imamo proprocionalni sistem, mi glasamo prije svega za čitavu listu (sa akcentom na lidera i prvih 10-15 predstavnika) jer nemamo nikakav direktan uticaj ko bi nas posebno predstavljao u parlamentu.
Imajući sve ovo u vidu može se zaključiti da se izborima opredjeljujemo prije svega za program stranke koju glasamo, naročito zato što znamo da kod nas u parlamentu nema odbornika koji će glasati suprotno od onoga što partijska centrala naloži. Osim što se opredjeljujemo za program stranke, opredjeljujemo se za stranačkog lidera, računajući da će on biti taj koji će sastavljati buduću vladu, određivati resore i uopšteno kurs naše države u sledeće četiri godine. Možda sve ovo zvuči poznato i jasno, ali nije od zgoreg prisjetiti se zašto glasamo. Pitanje ostaje da li treba, da li ima smisla uopšte glasati, i ja na njega namjeravam da odgovorim.
Bojkot kao pojava nije nešto neuobičajeno u svijetu i svakako ima svoj smisao. Bojkotom mi ukazujemo političkoj eliti (i onoj na poziciji i onoj u opoziciji) da je daleko ispod naših očekivanja i da ničim nije zaslužila da ponese naš glas. Bojkotom jasno kažemo da mi naše predstavnike u vlasti i parlamentu ne možemo da imamo jer ne zavređuju naše povjerenje da se tamo nađu. Ali ipak, po meni je bojkot u Crnoj Gori besmislen. Gdje on zapravo ima smisla? Ima smisla u uređenim državama gdje je politička utakmica zdrava a pozicije davno zauzete. Ima smisla i tamo gdje je promjena vlasti normalna stvar, gdje su ljudi dovoljni informisani da odlučuju. Vi bojkotom izbora u SAD pokazujete da dvopartijski sistem nije rješenje i da mora postojati treći put. Velika apstinencija birača u Francuskoj i Velikoj Britaniji bi jasno pokazala da nešto nije u redu sa kandidatima i da je ozbiljno potrebna jedna svježa krv. Kod nas ništa od ovog nije slučaj jer mi ne ispunjavamo osnovne preduslove za bojkot – nemamo partije (ili ih imamo jako malo) koje imaju jasan program i koje pripadaju lijevoj, desnoj ili struji centra, nemamo smjenjivost vlasti (nikad nismo imali) niti imamo zdravo političko nadmetanje. Neko će reći da baš zbog toga treba bojkotovati izbore sve dok političare ne shvate da moraju da se poprave, prvo sebe a onda čitav izborni sistem. Ovo je neozbiljna i suluda nada ljudi koji vjerovatno ne poznaju kakvi su političari uopšte, a naročito kod nas. Takođe, kada je bojkot izbora bio najviše izražen (predsjednički izbori prije desetak godina) vlast je samo promjenila zakon kojim je obesmislila bojkot (smanjujući cenzus) i učinila da ti izbori uspiju.
Šta onda znači bojkot kod nas? Bojkot znači podršku partiji koja ima najsnažnije i najdisciplinovanije biračko tijelo. Kod nas su to partije koje vrše vlast. Zato bi bilo poštenije da svi oni koji žele da bojkotuju izbore jednostavno izađu na njih i glasaju upravo za partije vlasti, jer time su makar bili iskreni prema sebi i svima drugima. Problem sa ljudima koji bojkotuju je što time žele da skinu odgovornost sa sebe, da kažu da nemaju za koga da glasaju i da im je onda svejedno kako izboru prođu i kakva će se politika sprovoditi kasnije. Oni time daju sebi za pravo da kritikuju bilo kakvu vladu koja dođe jer smatraju da oni nemaju udjela u njihovom dolasku. Kao što sam već naveo, ovo bi imalo smisla u uređenom, političkom društvu. Obzirom da je Crna Gora u velikoj mjeri „pret-političko“ društvo u kojem autoritarnost još igra preveliku ulogu, taj bojkot je samo jedna neiskrenost. Apstinencijom na izborima se samo daje podrška vlasti, a ako apstinenti misle da je vlast dobra, onda treba da izađu na izbore i potvrde svoju podršku. Ako pak ne misle tako, neka izađu i zaokruže opoziciju, samo neka odaberu. Mora doći vrijeme kada svako mora biti odgovoran za ono što čini, i to je svrha ovog teksta. Imate još dovoljno vremena da se informišete i da razmislite. Razmislite da li vam je dobro, da li ste srećni i da li vam ova država pruža sve. Ako jeste, onda glasajte vladajuće partije i dajte im priliku da i dalje kreiraju put ovoj zemlji. Ako pak niste, kao što to većina kaže, onda pročitajte programe opozicionih partija, saznajte nešto o biografijama njihovih lidera i odlučite koji od njih zaslužuju vaše povjerenje. Samo je bitno da odaberete, da naša država zaista ima predstavnike koji odgovaraju većinskoj volji svih nas, da izbor zaista bude od naroda, ne dozvolite sebi da budete nezainteresovani i ambivalentni, jer time nikome ne činite korist i ispadate samozadovoljni moralizatori bez ikakve prave težine i političkog smisla.
Излазак на биралиште је смислен само ако постоји идеја шта треба подржати. Гласање против нечега је бесмислено јер оно носи и подршку некоме. Питање је шта та подршка може испровоцирати. Односно шта доноси тај неко уколико добије подршку која ће му пружити шансу да мијења.
Да видимо шта нам је на репертоару, уколико излазимо на изборе да гласамо против.
1. Демократски фронт: Коалиција формирана на стубовима двије падајуће странке антагоних идеологија и морално проблематичних лидера, прикривених иза једног фенси политичара који је дипломата по опредјељењу а не само по струци. За Медојевића и његов ПзП се једном већ гласало због оног „против“. Занемарана је у том тренутку била чињеница да је овај политичар, као и већина његових најближих сарадника годинама био у или близу власти – био је савјетник у ДКП, савјетник у Влади, бранилац Ђукановићевог бизниса са шверцом цигарета итд. Гласовима разочараних симпатизера СНП-а добио је прилику да буде тас на ваги 2007. године приликом добијања двотрећинске већине у Скупштини за усвајање новог устава из које г је избрисан сваки траг конститутивности Срба у Цфрној Гори а ова заједница стављена у позицију непостојеће категорије – јер није евидентирана ни као мањина ни као ноститутиван народ.
Треба ли поново дати глас листи на којој можда и кључну супстанцу чини ПзП?
2. СНП – партија инертне лјевице која 15 година на свим изборима највљује сигурну побједу. Треба ли даље?
3. Позитивна ЦГ – набрзину надувана странка друге фамилије која се промовише паролом Нови људи, нове идеје, а у бекграунду има осниваче СДП-а, ЦКЛ-а, ЦПЦ-а, ДАНУ-а итд.
4. Српска слога – коалиција која не би постојала да није претходно побројаних листа; савез некада најјаче опозиционе странке на реанимацији, странке у формирању чију идеологију још увијек циљана група ни не разумије и једног универзитетског професора историје који има печат странке. Кадровски, ова је листа најсадржајнија правим интелектуалцима. Између осталих, ту су Предраг Вукић, најбољи студент историје на Филозофском факултету свих времена, који је дипломирао са десетком у четири јунска рока. Ту је и Баранин Владимир Лепосавић, докторант права и најбољи студент београдског правног факултета у последњих 20 година. ту је Др Лола Никчевић, професор психијатрије са најзначајнијим радовима из ове области медицине у региону. Иза овог савеза стоји најбољи посланик и оратор црногорске Скуптине драган Шоћ. Али и поред тога, савез је климав и без потенцијала да задовољи интересе својих гласача. Прије свега зато што није на мејн стриму политичке позорнице Црне Горе, који су исцртали медији попут дневника Вијести, ТВ Вијести, ТВ ИН… Због тога, он нема задовољавајућу подршку и самим тим снагу која обећава испуњење програмских циљева.
Дакле, док год не постоји разлог да се гласа ЗА, једино се смисленом чини апстиненција. Гласање против повлачи велику одговорност. Из наведеног примјера са Медојевићем и ПзП-ом 2007. то се најбоље види. У жељи да допринесу смјени режима грађани су подржали Медојевића а он им се реванширао подршком Ђукановићу (и Кривокапићу). Није Медојевић крив због доношења онаквог Устава, већ они који су га септембра 2006. године подржали.
U neku je ruku besmisleno da odgovaram danas, zato sto su izbori prosli, kao i citava ova prica. S druge strane, ne bi bilo fer da bilo koji komentar ostane bez reakcije.
Dobro je primjeceno da su glasaci Medojevica krivi za izglasani Ustav jer su oni posredno doveli do njegovog donosenja. Ali svi apstinenti tih izbora su takodje krivi, jer su oni posredno podrzali vladajucu koaliciju (i tad, kao i sad) i samim tim joj dali vjetar u ledja da donosi odluke kakve zeli.
Poenta teksta ni u jednom trenutku nije bila u tome da glasaci opozicije nemaju odgovornost za ono sto ucine njihovi predstavnici. Poenta je u tome da svako ko ne glasa, time zapravo poklanja svoj glas vladajucoj koaliciji, i svaka njihova odluka ima precutni amin apstinenata. Bojkot je besmislen u pret-politickom drustvu kakva je Crna Gora. A ona ce biti pret-politicka dokle god ne postoji misljenje da je smjena vlasti moguca. Tek tada mozemo ocekivati ozbiljnije politicke cinioce i lidere. Ocekivati ih sada je na rangu bajki i vjerovanja da je Crna Gora u politickom smislu neki magicni Diznilend.
Da ponovim, izbor na opozicionoj strani nije neki, i svaki glasac opozicije jeste odgovoran za svaku odluku koju te partije u buducnosti budu nosile. Ali, obzirom da od apstinencije najvisu korist ima vlast, svi apstinenti isto tako snose svu odgovornost za odluke koje oni donesu. E sad, koga bi radije, to je izbor koji se pred nas postavlja i kome smo morali da odgovorimo.