Ako ne bude kiše [priča]

Da me je koji slučajni prolaznik spazio tog dana, pretpostavljam da bi se našao u čudu. Prizor čovjeka koji se zgrbio na klupi, mehaničkim pokretom ruke ubacujući kokicu po kokicu u usta kao da su tuđa i nešto mrmljajući sebi u bradu, je u najmanju ruku neobičan. Kad bi taj isti prolaznik obratio pažnju, primjetio bi potpuno prazan pogled na mom licu i vjerovatno čuo riječi tipa – ma sasvim sam siguran da je bila jedna zgrada tu, pobogu pet godina sam radio u njoj, nije moguće da je samo iščezla! Nešto u svakom slučaju nije kako treba…

a onaj cepelin na nebu ne pomaže mom stanju nego čini da sve izgleda još nenormalnije!

Možda ga koriste za neku proslavu?!

Ali čini mi se da danas nije neki poseban dan. Uostalom, cepelin nije ni ukrašen i nešto se ne sjećam da ga je ova zemlja ikad imala!

Srećom, ovo moje ludilo posmatrao je samo jedan, ne pretjerano zainteresovan, pas. Čudno je što u tim trenucima nisam mogao da se sjetim koje je moje zanimanje, niti šta uopšte radim u tom parku.

Ma nisam bio siguran ni koja je godina! S druge strane, bio sam svjestan sopstvenih godina, obrazovanja, starih ljubavi, omiljenih muzičara, pa čak i strasti prema crnom pivu. Jedna prolaznica je pogledala u mom pravcu, ali se brzo okrenula i produžila korak. Tad mi se učinilo da sam je prepoznao i povikah:

„Jovana, ehej!“, ona se okrenula i upitno me pogledala, u stilu „ko si sad pa ti“? To me zbunilo na sekund, ali sam se pribrao i pitao je:

„Pa šta radiš ovih dana? Dugo se nismo vidjeli – još od raskida?“

„Gospodine, ja vas ne poznajem.“

Taman kad sam mislio da ću se razgovorom sa nekad dragom osobom vratiti u normalu, novi šamar.

„Čekaj, čekaj, o čemu se radi, kako to misliš da me ne poznaješ? Tri godine šetnji, razgovora, filmova i neke čudne poezije? Da ne pominjem sve zajedničke koncerte i omiljene nam stihove ’Give me a kiss to build a dream on and my imagination will thrive upon that kiss.’“

Pokušaj da zapjevam nije prošao tako dobro…

Nešto nije u redu. Šta mi je sa glasom, zar ne umijem da pjevam?! Tako pogubljen nisam uspio da primjetim da je djevojka za koju sam mislio da je Jovana nestala. Vratih se na klupu, sad već u očaju. Nije mi uopšte jasno šta se to dešava!

„Imao sam i ja jednu takvu bivšu. Dugo smo bili zajedno, a sada neće ni da mi se osmjehne na ulici. Ma ni da me pozdravi! A ništa nisam učinio što bi je povrijedilo. Čudan je taj ženski rod…“

Prenuh se. Kako sam bio zaokupljen svojim mislima, nisam primjetio da je pored meni sjedio starac, koji se samo smješio i posmatrao me kroz naočare.

„Da, čudne su,“ odgovorih nezainteresovano dok sam savijao kesu od kokica. Bacih je u obližnju kantu, glumeći košarkaški skok-šut.

„Pogodak! Svaka čast!“ Uskliknuo je starac, „jeste li se nekad bavili košarkom?“

„Davno je to bilo, sada igram samo ovu uličnu – bez protivnika, a loptu i koš su zamjenili đubre i kanta.“

„Nego zbog čega zurite u onaj prazan prostor tamo? Baš vam je interesantna ta livada, čini mi se.“

„Tu mi je bilo radno mjesto, a sad je nestalo bez traga. Pobogu!!! Zvučim kao ludak, oprostite…“

„Ne brinite, neću pomisliti ništa loše. Uostalom, znam ja sve o vama – čak i ono što vi sada niste, kao recimo pravnik u firmi čije je sjedište bilo u toj zgradi koja je ustupila mjesto livadi i to bez pomoći buldožera.“

Divno, mislio sam, nije dovoljno što doživljavam nervni slom i bivam zreo za ludnicu, nego se još pojavljuju neznanci koji pričaju svakojake gluposti i izgleda žele da me otjeraju u tu ustanovu! Izgleda da je onaj praznik zbog kojeg leti cepelin „Dan ludaka“ – nekakav pandan prvom aprilu.

„Gospodine“, ipak se odvažih da ga upitam, „a odakle me vi znate?“

„Ukratko rečeno, ja sam autor, pisac, a vi ste moj glavni lik,“ reče, ne trepnuvši. „I sada to sigurno djeluje kao šok, ali dozvolite da obrazložim.“

Sledećih pola sata sam proveo slušajući o sopstvenom životu, roditeljima, sestri, iskorištenim šansama i propalim ljubavima. Čuo sam o sebi svaku sitnicu sve do omiljene hrane, boje i video igre.

„Sve to lijepo zvuči i izgleda da je tačno, ali – oprostite na mom skepticizmu, ne dešava se svakodnevno da vam kažu da ste vi samo nečija fikcija, da ste lik u  nečijem djelu!“

„A ne ne … ti nipošto nisi fikcija!

Ti si ja, a ja sam ti!

Vidiš – ja trenutno izgledam kao dobroćudni starčić zato što je tako prigodno. Koji drugi profil ljudi bez pitanja dolazi da dijeli klupu u parku sa nekim? Uostalom, ovako djeluje kao da sam pun životne mudrosti iako u stvarnosti izgledam otprilike isto kao ti – bez uvrede.

U ovom slučaju ja sam išao na ono Biblijsko – stvaranje po svom liku. Ne mogu da stvorim pravog čovjeka, ali mogu jednog u priči. Zbog toga što si u priči ti se dešava sve ovo. Zbunjen si s razlogom. Mijenjajući pozadinu radnju, time sam blago mijenjao i tebe. Sada si antisluhista, kao i ja, te ti ne preporučujem da pjevaš. Neće te po tome cijenjiti u društvu. Kako je došlo do toga da sad razgovaramo – nemoj da me pitaš, suviše nebitnog objašnjavanja.“

„Znači sav moj trud, sav moj život, sve želje su samo plod tvoje mašte?“

„Nije to tako prosto, ali recimo da da. Zapravo većina tvojih želja su i moje lične, jer svako ko piše, mora sebe ugrađivati u priču, ako piše iz srca. Većinu uvjerenja takođe dijelimo. Teško je čovjeku da izađe iz sebe, da pobjegne i postane neko drugi, a to se odražava i na ono što stvara. Ti si mogao možda biti portretisan stariji, ili si mogao biti ženskog pola, ali to bi nepotrebno namučilo neku buduću lekturu. Vjerovatno bih stalno griješio sa ženskim rodom, pa sam ovako to prenebregao. Ali suštinski bi bio isti, bio bi ja.“

„To je to onda? Nemam nikakvu slobodu, nemam nikakav razlog za postojanje? Ja zapravo postojim samo zato što si ti tako htio?“

„Dragi moj, nije to ništa neobično! Misliš da sam ja izabrao da postojim, da me je neko pitao? Nisam baš siguran ko je najviše kriv za to – moji roditelji, neke okolnosti ili sam Bog, ali ja sigurno nisam zaslužan. Takođe moje, a time i tvoje osobine su u velikoj mjeri uslovljene, bilo genima, bilo svime što mi se dešavalo od prvog daha koji sam uzeo. I moja djela su isto tako prilično neslobodna, jer tu su drugi ljudi, sudbina, ranije pomenuti Bog – svi me oni ograničavaju iako im ništa nisam kriv. Ti si u tom smislu čak i slobodniji od mene, jer kroz umjetnost može da se realizuje sve ono što u životu nije moguće ili je propušteno. Moja jedina prava sloboda je možda upravo ovo pisanje. Gledaj na to ovako: nešto dobiješ, nešto izgubiš. Da li si za to da ukinemo kišu zato što se od nje možeš prehladiti ili ponekad pasti u mračna raspoloženja, kad sa druge strane ona predstavlja možda najljepšu vremensku priliku ili nepriliku? Ja ne bih želio da se odreknem tog mističnog osjećaja kiše na moru i jakog vjetra koji je prati. A pogotovo ne čitanja neke dobre i meni bitne knjige pored prozora dok napolju sipi.“

„Ne bih ni ja. Ali ja nemam čak ni tu tvoju slobodu da stvaram nešto! Zavisim isključivo od onoga što ti zamisliš! Ako te neka žena iznervira, ja postajem ženomrzac i nepotreban cinik. Mogu postati ogorčen i mračan iz potpuno pogrešnih razloga. Svaka moja ambicija je možda tvoja neostvarena želja, a svaki kompleks plod tvojih frustracija. Gore od svih psiholoških poremećaja! Dragi autore, ne znam kako ti gledaš na stvari, ali meni je ovo poprilično nefer.“

„Pazi, za početak ni sve tvoje osobine nisu loše – imam valjda i ja nekih ljudskih vrijednosti i pozitivnih osobina. Ni stvarima koje voliš ništa ne fali. Takođe, od danas pa nadalje ti i ja se razilazimo. Ti živiš u priči kao što se ona ostvaruje kroz tebe. Imamo istu osnovu, ali nam se neće dešavati iste stvari. Međutim iako si u nekoj vrsti fikcije, u njoj i dalje postoje pravila i tvoje oblikovanje mora biti realno. Događaji koji će uslijediti će biti drukčiji od onih koji će vjerovatno zadesiti mene, a time ćeš se drugačije razvijati. Dok stigneš do kraja možda ja budem žalio što nisam na tvom mjestu! I ponavljam – ti si u priči, a to je po meni ogromna sreća! Sav glupi bol ovoga svijeta za tebe je dalek, i što je još bolje tvoje postojanje ima svoj cilj, jer ja ovo ne pišem zato što mi je dosadno, već zato što želim iskazati neku poentu. A to je valjda nešto najljepše – shvatiti da postoji smisao, da postoji razlog zbog koga neko jeste, znati da ne postojiš uzaludno, bez ikakvog smisla i da samo uzalud čekaš na neke stvari! Ja volim da vjerujem da i moje postojanje ima svrhu, ali ja to ne znam, niti imam tu sreću da znam da postoji neko koga mogu zvati svojim Tvorcem. I dao bih svu svoju lažnu slobodu za jedan razlog sopstvenog postojanja, za jedan cilj ili određenje! Svakako će biti zanimljivo posmatrati te, jer ni ja nisam siguran kuda će sve tvoja priča da nas povede. Valjda ću se i ja na taj način osloboditi sopstvenih nedaća, živjeti u zamišljenom svijetu. Nadam se da me nećeš prezreti, da nećeš imati želju da mi sudiš kad stigne kraj tvog putovanja. Bilo je zanimljivo ovako razgovarati, a sad te napuštam.“

Obojica smo se oprezno udaljavali od klupe, mjesta tog čudesnog susreta, bacajući povremeno poglede na onog drugog, čisto radi sigurnosti – da se ne uradi nešto neobično. Bilo je čudno što je to radio i pisac.

Da li se ovo zaista zbilo, nisam siguran. Ako jeste, a ja sam bio akter, nisam siguran koji sam od njih dvojice, ili koji bih želio biti. Uostalo,, želim misliti da imam i slobodu i smisao, ali i da je svijet uređen na neki način, da je determinisan u nekoj mjeri. Makar do te mjere da je otvoren za još jednu priču.

One thought on “Ako ne bude kiše [priča]

  1. Tek sad nađoh vremena i volje da pročitam ovo – odlična priča! Posle prvih nekoliko rečenica mislio sam da će biti neko smaranje ali pogriješio sam, vrlo zanimljiva i duboka priča, tim prije što si je napisao prije više godina ako sam dobro shvatio. : )

Ostavite komentar