5 months ago

Neke pouke Brexita

            Prošlo je sedam dana od referenduma koji potencijalno nosi najveće političke reperkusije u dvadeset i prvom vijeku. Kratkoročni uticaji su već vidljivi – tržišta su se duboko uznemirila a bogati su izgubili pokoji milion, neki možda čak i milijardu, ali to je ipak sitnica a njih. Ujedinjeno Kraljevstvo od septembra dobija novog lidera vladajuće konzervativne stranke koji će samim tim postati novi premijer. Za to mjesto su zasad najveći favoriti Majkl Gouv, drugi čovjek „Leave“ kampanje i Tereza Mej, koja se borila za ostanak u EU ali je jasno istakla da „Brexit znači brexit“ odnosno da nema nazad, nema novog referenduma i nema preglasavanja odluke naroda u parlamentu. Šok za sve je bilo odustajanje Borisa Džonsona iz ove trke, obzirom da je pokupio najviše poena predvodeći kampanju za rastanak sa unijom. Istovremeno, opozicioni laburisti pokušavaju uzdrmati svog lidera Džeremi Korbina, političara koji ima podršku naroda, ali nailazi na otklon od strane partijske elite, koja se još nije pročistila od kardova Toni Blera, koji zastupaju pozicije nerijetko konzervativnije od samo konzervativne partije.

            Dugoročni uticaji, ma šta govorili domaći i strani evrofili (koji su u ovom slučaju nerijetko odlazili u domen evrofanatika) nisu lako predvidivi. EU izvoz u Veliku Britaniju je u aprilu bio vrijedan 19.1 milijardu, dok je britanski izvoz ka EU bio 12 milijardi što znači da su britanci u minusu za 7.1 milijardu. Imajući to u vidu, ne treba očekivati trgovinske barijere Unije ka Ostrvu iz prostog razloga što bi to moglo povući recipročne mjere, uvođenje novih taksi i carinskih tarifa koje bi robu sa kontinenta učinilo manje konkurentnom u odnosu na domaću te robu sa nekog drugog tržišta koje bi moglo da iskoristi tu situaciju, ugovori povoljnije trgovinske aranžmane sa Ujedinjenim Kraljevstvom i time popuni prazninu koju bi ostavio smanjen uvoz iz EU. S obzirom na to koliko je Evropska Unija sebe kaznila podižući sankcije ka Rusiji nije realno očekivati da će i ovdje pucati sebi u nogu dižući barijere ka Britaniji. Te milijarde koje UK troši na uvoz iz EU, zahvaljujući jedinstvenom tržištu bi rado preuzele Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Kanada itd. Glavni izazov za britance će biti da održe tržište usluga, obzirom da je bankarski sektor za svoje sjedište birao London jer je s jedne strane imao povoljnu geografsku i geopolitičku poziciju, a s druge, direktan pristup zajedničkom EU tržištu. Ali to je već problem buduće britanske vlade koji vjerujem da će oni riješiti. Suština ovog presjeka je da priče o katastrofi izlaska iz EU mogu piti vodu da se radi o Bugarskoj ili Luksemburgu. Britanija je odveć velika i uticajna za tako nešto.

            Kako bilo, o tome da li je ovaj potez bio koristan ili ne po ostrvsku zemlju će se znati u tek nešto daljoj budućnosti. Zato treba postaviti pitanje, zbog čega je više od 17 miliona ljudi glasalo za izlaz iz Evropske Unije, na referendumu koji je imao ogromnu izlasnost, veliku pažnju i praćenost. Raskrstio bih odmah sa „popularnim mudrostima“ – mnogi jesu glasali za „Leave“ iz ksenofobnih, ali i iz praktičnih razloga, da bi prekinuli slobodnu imigraciju iz zemalja Unije, smatrajući (vjerovatno ispravno) da toliki priliv radne snage značajno obara cijenu rada. Ali ti ljudi nisu većina i nije to bio glavni razlog. Da je to jedino pitanje koje mobiliše ostrvljane britanska partija nezavisnosti (UKIP) bi imala apsolutnu većinu u parlamentu (a zapravo ima samo jednog predstavnika zbog većinskog sistema, dok proporcionalno ima nešto manje od 15 procenata podrške). Pređimo dakle na drugu tezu – za izlazak su glasali ljudi iz ruralnih područija, dok su za ostanak glasali „urbani tipovi“. Škotski Highlands je glasao za ostanak, kao i pašnjački predjeli Sjeverne Irske, dok su za izlazak glasali gradovi kao što su Birmingem i Šefild. Britanija je izrazito urbanizovana zemlja i ovdašnja percepcija da su ovu opciju pogurali nepismeni ljudi koji se bave stočarstvo i ne silaze u civilizaciju govori samo o namjernom ili slučajnom neznanju o trenutnoj situaciji tamo. Ako bolje pogledamo, vidjećemo da se glasalo shodno tome kako koji region percipira korist, odnosno štetu od EU. Da li je njihova percepcija ispravna je drugo pitanje, ali oni su svoju odluku donijeli na osnovu nekih ličnih procjena. Ovaj tekst dobro ilustruje raznovrsne motivacije http://www.theguardian.com/politics/2016/jun/25/meet-10-britons-who-voted-to-leave-the-eu

            Treća ponavljana teza govori da su za izlazak glasali stari, dok su ostanak tražili mlađi glasači. Zanimljivo je prije svega da ovu kritiku upućuju oni kojima stari glasači nisu smetali kada su bili za ostanak Škotske u Kraljevstvu, kada su glasali Da na grčkom referendumu o mjerama štednje i u sličnim momentima. Ovaj podatak je inače jako interesantan i maltene jedinstven jer stariji glasači uglavnom preferiraju „sigurne“ opcije, ne vole promjenu, kakva god ona bila. Stariji glasači zato preferiraju stranke koje su već na vlasti, jer kakve god da su, sa njima su makar načisto, dok bilo koja druga partija na vlasti nosi sa sobom određenu nesigurnost. Zato su penzioneri uvijek bili najsigurniji glasači Đukanovića, Miloševića, Tuđmana i sličnih balkanskih autokrata. Koji su razlozi glasanja za opciju „leave“ prećutani? Evropska Unija je svojom visokom birokratizovanošću shvaćena kao nedemokratski politički savez. Samo cementiranje nje kao političke unije lisabonskim sporazumom je prošlo bez konsultovanja glasača u skoro svim članicama. Običan čovjek smatra da o njegovom životu, ali i o geopolitičkim kretnjama čitavog bloka, odlučuje grupa tehnokrata i oligarha koje niko nije odabrao, koji nikome ne polažu račune i nisu odgovorni ni za šta. Taj mali čovjek kada pogleda unazad vidi da su građani zemalja članica pokušali nešto da se pitaju i da su bili ignorisani. Tako su danci glasali protiv mastrihskog sporazuma 1992 i morali su da glasaju ponovo, irci su 2001 glasali protiv sporazuma iz Nice pa su takođe morali da glasaju ponovo (uz neke sitne beneficije). Francuzi i holanđani su 2005 glasali protiv evropskog ustava, ali im je on podmetnut kroz lisabonski sporazum (za koji nisu mogli da glasaju). O tom sporazumu su glasali irci, odbili ga i onda opet morali da glasaju. Tu je i sada već čuveni grčki referendum protiv nametnutih mjera štednje koje su glavne članice Unije jednostavno ignorisale. Kada se sve to ima u vidu nije čudna skeptičnost građana prema Uniji, jer se ona percipira kao jedno čudovište nezainteresovano za mišljenje birača, kao jedna nedemokratska tvorevina. Kada se tome doda činjenica da je Britanija od 1990 promjenila 4 premijera, a da je svaki od njih vodio istu ekonomsku politiku liberalizacije i privatizacije, te agresivnu geopolitiku intervencija, naravno da se građanin osjeća nereprezentovan. Još je američki rat za nezavisnost vođen pod parolom „no taxation without representation“ – nema oporezovanja bez predstavljanja. Ako njihovi politički lideri, a pogotovo EU ne predstavlja glasače od kojih crpi suverenitet, a istovremeno sebe finansira oporezovanjem tih istih birača, logično je da birači glasaju protiv onoga što im kažu politički lideri, protiv onog što im je sugerisao Kameron, Obama, Merkelova, Junker i mnogi drugi. Štaviše, ovaj osjećaj alijenacije između političke elite i birača je zahvatio veliki broj zemalja i on se očituje u podršci stranaka sa margine, bilo sa ljevice bilo sa desnice, zato i raste podrška Pokretu pet zvjezdica, njemačkoj Ljevici, španskom Podemosu, francuskom Nacionalnom frontu, Berniju Sandersu ili Donalnu Trampu. Svako ko je percipiran kao autsajder, kao neko ko nije član tradicionalnih partija koje su se pretvorile u amorfni centar je poželjan za veliki broj birača koji se ne pronalazi u politici. Zato je i Brexit prošao, zbog toga što birači traže na bilo koji način da učine svoj glas jasnim i zvučnim, da urade ono što politički mainstream od njih ne želi i što im odriče.

            Ono što je u svemu ovome veoma interesantno je dalje odvijanje događaja. Iz ovoga i Velika Britanija i Evropska Unija mogu izaći daleko jače. Prvo što moraju da urade, tj. ono što njihovi političari moraju da urade, je da razumiju svoje birače, da razumiju koliki je jaz među njima. Izjava Tereze Mej o prihvatanju glasa naroda za opciju kojoj se protivila je prvi pozitivan korak u tom pravcu. Vidjećemo kako će dalje ići. Najveću korist će izvući evroskeptični pokreti na kontinentu, zato što će tražiti da se i njihove zemlje pitaju na isti način, i u slučaju da im to vlast ne dozvoli, sa punim pravom će govoriti o gušenju demokratije. Zanimljivo da UKIP i Najdžel Faraž, kojima je ovo bila glavna politička borba maltene 20 godina, neće toliko profitirati. Stvar je u tome da je britanska javnost zrelija od recimo naše. Dok kod nas političari na „staru slavu“ vladaju decenijama stalno nas podsjećajući na svoje uspjehe, britanci će UKIP-u postaviti jasno pitanje – ono za šta ste se zalagali je sada pitanje prošlosti, šta nam nudite danas? Ta partija će morati duboko da se transformiše iz dosadašnje „single-issue“ politike ako želi da prosperira, iako je ispunila svoj program. A tradicionalnim partijama lijevog i desnog centra je ovo vjerovatno poslednja opomena (naročito onima koji su ostali u Uniji) da se svijet promjenio, naročito nakon ekonomske krize i većeg upliva novih tehnologija i da im prijeti odlazak u političku prošlost, a nama svima u jednu neizvjesnu (što ne znači goru) budućnost. Ovo je pogotovo poslednja opomena EU, koja ako ne uvaži svoje građanstvo i nastavi da se ponaša kao oligarhija, srlja u propast, u sveopštu ekstremizaciju, u to da će građani dobro razmisliti šta je potrebno da urade da bi se njihov glas čuo. Zato Brexit može biti dobar za sve, jer poziva na demokratiju, a referendum je najveći demokratski iskaz, štagod vam pristalice oligarhije tvrdile.

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: