11 months ago

GPN S02E04 – Kristina Bačić – Neću da budem anoniman, hoću da budem pilot

U četvrtoj epizodi druge sezone radio emisije “Glasom Protiv Negativnog” je gošća bila Kristina Bačić, kadet vazduhoplovne akademije u Atini. Ovdje možete čuti snimak a ispod njega pročitati kompletan transkript emisije koja ima donekle šaljiv naziv i vuče ga iz čuvenog skeča Top liste nadrealista, ali nemojte mislite da se ne radi o ozbiljnoj temi. Ona se zove Neću da budem anoniman, hoću da budem pilot. Govorili smo o kontroverzama pitanja žena u vojsci, o moralnim nedoumicama koje vojnik nosi, šta su dužnosti i obaveze vojnih lica i kako se neko uopšte odluči za takvu karijeru

Vojska predstavlja temu o kojoj vjerovatno svi sve znamo, imamo neko mišljenje, od gledanja dokumentaraca o drugom svjetskom ratu mnogima se dioptrija uvećala a neki su nažalost i na svojoj koži osjetili šta je vojna služba a šta je rat. Šta se događa u kasarnama, koji su odnosi između oficira i vojnika, kako se vrše treninzi su stvari o kojima ne smijemo reći da imamo sigurna znanja jer su ona uvijek pomiješana sa ličnim afinitetima ali i sa iskustvima koja prije dolaze iz filmova kao što je Full Metal Jacket.

Kada svom tom neznanju dodamo promjene koje donosi novo doba, potpuno profesionalnu vojsku, privatne vojske u zapadnim zemljama, učešće u mirovnim ali i u agresivnim misijama, nove vojne saveze kao i stare vojne saveze sa novim zadacima, žene u vojsci i toliko toga drugog, onda zaista moramo priznati da nam vojska postaje sve dalja, sve nepoznatija a i dalje izrazito važna struktura društva.

Priznajem da ni sam o vojsci ne znam previše, i da se i moje znanje veže za dokumentarce, igrane filmove, knjige, video igre. Nadam se da ću svoje znanje uvećati nakon ove emisije a isto želim i vama. Da bi to učinili pričaćemo o ličnim ali i grupnim dilemama koje mogu imati vojnici danas, o problematici žena u vojsci bilo da se radi o miru ili ratu, o prigovoru savjesti u dobu kada jednim klikom na džojstik možete okončati stotine života, kao i o sudu istorije koji će svakog vojnika možda i nepravedno proglasiti herojem ili zločincem.

Moja gošća danas je kadet i sprema se da postane vojni pilot na vojnoj akademiji u Atini. Njeno ime je Kristina Bačić i iz Bara je.

  1. Mora se priznati da je tvoj odabir karijere izrazito neobičan, naročito kada je osoba ženskog roda. Zato ću prekršiti koncept ove emisije i pitati te lično pitanje – kakav je dan vojnog kadeta, šta on podrazumjeva?

Slažem se da je krajnje neobičan, pre svega što se briše granica između muških i ženskih poslova i pripadajućih predrasuda i stereotipa. Što se tiče dana jednog kadeta. Postoji više vrsta nastave, može biti akademska, letačka za nas pilote i terenska, koja podrazumeva gimnastiku, terenske vojne obuke i slično. Buđenje je rano u 6 sati, imamo gimnastiku ujutro i popodne, akademska predavanja, u kojoj učimo predmete koje se uče i na civilnim vazduhoplovnim akademijama kao što su matematika, fizika, mehanika leta i slično. Ovo je naravno vezano za nas pilote i mehaničare.

  1. Koliko neko ko nije komandant može uticati na svoju sudbinu u vojsci? Šta podrazumjeva vojna zakletva, može li pokazati nezadovoljstvo, bijes, neslaganje ili se mora povinovati onome što nadređeni kaže?

Kada polažemo zakletva, ona se daje državi, i pravilo je da se svako naređenje mora poslušati. Ali kao i kod sve jedinke postoje neslaganje ili zahtev za pojašnjenje. Mi to naravno možemo uraditi ukoliko se ne slažemo sa odlukom nekog sa višim činom. Tada se možemo posavetovati ili pitati starijeg zašto, kako i slično. Reakcija na ovo zavisi od čoveka do čoveka naravno. Ali na vazduhoplovnoj akademiji su nadređeni uglavnom imali razumevanja za nas i svaki problem se mogao rešiti bez problema. Iz ličnog iskustva, ja nikad nisam imala problema, naročito imajući u vidu da sam strani kadet. Ali isto važi i za grke koji su tamo domaći studenti. Nije nemoguće da se neko naređenje i promeni.

  1. Pomenuo sam film Full Metal Jacket u kojem su kultne scene tokom kojih trenažni oficir maltretira svoje podređene, nameće drugim kadetima da biju onog koji zaostaje da bi se popravio i u pop kulturi je uvreženo takvo shvatanje vojnih kampova. Kada ulaziš tamo, pripremi se na šikaniranje…

Kod nas nema tolerancije prema fizičkim obračunima. Više je u pitanju psihičko, nazovimo to, maltretiranje. Ali takođe nas je život u kolektivu naučio da li nam se neko naređenje dopada ili ne, da li je ono u redu, sve to možemo sami da procenimo.

  1. Šta znači to psihičko maltretiranje?

Kao što ste upravo rekli, teranje na nešto što ne želimo da uradimo, ispitujući pritom kakve su naše granice i dokle smo spremni da idemo.

  1. Vrijede li sva ta odricanja? Školovanim vojnicima je obećan posao, ali on podrazumjeva i zakletvu i kodeks po kom se živi dokle god traje služba. Da li jedan vojnik gubi svoju individualnost, svoju posebnost i postaje dio kolektiva?

U kolektivu je takođe moguće stvoriti individualnost, koliko god da to zvuči čudno. Može se tako javiti liderstvo kod nas, dati prilika da oni najbolji “isplivaju”. Isto tako, kao što sam pomenula pre, koliko god je potrebno da budemo poslušni i da uradimo ono što nam se kaže, oni najbolji mogu da se izbore za sebe, i u akademskom i u praktičnom smislu. Svako može da se izbori za svoje Ja.

  1. Vide li se odmah jasna raslojavanja među kadetima – ko bolje razumije matematiku, ko bolje leti, ko bolje radi gimnastiku i ostalo?

U početku smo naravno svi na istom i ne postoji razlika, čak nema razlika između toga da li je neko pilot ili mehaničar, svi moraju proći obuku tokom koje se vidi ko je psihički jači. Mislim da tokom nje nije bitno da li je neko pilot, mehaničar, kontrolor leta ili nešto drugo u smislu da nema određenja ko je bolji ili gori, već su svi jednaki. Kada se vidi ko je psihički stabilniji, na njih se gleda malo drugačije. Isto tako u tom dobu nemamo akademska predavanja ali se pretpostavlja da ako je neko bolji u učenju, u matematici, fizici, i sl. imaće bolje ocjene i samim tim viši čin iduće godine.

  1. Koja je razlika između pilota i mehaničara? Da li postoji razlika u važnosti ili su to komplementarne stvari u kojima zavise jedni od drugih?

Po akademiji piloti imaju veći rang od mehaničara, ali sve zavisi od toga kakav je ko čovjek ili vojnik. Glavna razlika je u tome što mi imamo praksu za razliku od njih. Ipak smatram da su njihovi akademski predmeti mnogo teži, imaju više matematike recimo. S druge strane mi to nadomješćujemo praktičnim vježbama.

  1. Postoji li ijedna žena pilot u vojsci Crne Gore trenutno?

Trenutno ne. Samo ja se nalazim na studijama za vojnog pilota ali nadam se da će ubuduće biti više interesenata.

  1. Misliš li da drugi vojnici, oficiri prihvataju da su žene jednake sa muškarcima u obavljanju vojnih zadataka ili jednostavno prihvataju to kao nešto što se mora?

Žene u vojsci predstavljaju novitet i promenu. Ono što je novo uvek izaziva otpor. Takođe uvek će postojati rivalitet iako je sasvim nebitno da li je osoba ženskog ili muškog pola. Jednakost žena i muškaraca govori o tome kakav je nivo vojske u društvu kod nas. Budimo realni, kod nas muškarci dobijaju rođenjem neku “prednost” i to se prenosi i na radno mesto. Bez obzira na to, kada završim vojnu akademiju i dođem na svoje radno mesto mislim da neće biti problema da se snađem koliko bolje mogu.

  1. Vojna akademija na kojoj si se nalazi u državi u kojoj je koliko-toliko bolja situacija u pogledu jednakosti polova. Kakva su tvoja iskustva odatle?

Tamo je malo teže jer poznata nam je situacija između Grčke i Turske kao i problematična unutrašnja pitanja u samoj Grčkoj te postoji strah da svakog sekunda može izbiti neki sukob. Zato su oni uvek spremni da “krenu” i regrutuju. Ali bilo je i situacija u kojem sam ja kao žena nipodoštavana ali moram priznati da je mnogo bolje na vazduhoplovnoj u odnosu na druge akademije iako nas je manje (žena). Na drugim akademijama ima više devojaka ali je veći otpor prema njima, postoje stereotipi i mišljenja da nama nije mesto u vojsci, već da je mesto u kuhinji kao što nažalost većina misli. Ipak, ne damo se, iako neki jesu odustali. Procentualno, više je žena odustalo nego muškaraca od počekta studiranja.

  1. Dokumentovane su priče o silovanjima žena vojnika od strane svojih “saboraca”, užasava li te takvo saznanje? Da li bi se bojala da budeš na frontu znajući tako nešto? I zašto se to dešava po tvom mišljenju?

Pre svega da kažem da seksualno nasilje nije nešto što se dešava samo u ratu, već i u miru. I sama ta činjenica me užasava, a svaka pomisao na to zgrožava. Što se rata tiče, cilj u njemu je ponekad u ugrožavanju i pobediti protivnika i na najbolnije moguće načine i to promeni čoveka. Takođe postoji neki kodeks, nekakvo bratstvo među pripadnicima čete i ono što se “ne vidi” se nije ni dogodilo. Ali koliko god imali odgovornosti u vojsci, tokom tih kriznih situacija na nekim drugim poljima kao da se ta odgovornost smanjuje i lakše je naći samoopravdanje. Različite frustracije mogu biti okidač. Moram reći da o ovome nisam razgovarala ni sa kim na akademiji. Ovo je jako škakljivo pitanje i mnogi čak ni ne razmišljaju o tome. Srećom ne poznajem nikog ko je tako nešto doživeo. Naravno bojim se takvih mogućnosti ali verujem da bi mogla da se odbranim, da se snađem. Uradila bih bilo šta da ne dođe do takve situacije. Opet ovako nečeg se mogu bojati i u sredini u kojoj živim.

  1. Moramo se takođe posvetiti moralnoj tematici čitave priče, nadam se da za naših života neće biti ratova u kojima ćemo učestvovati ali ako se to desi, bićeš na dužnosti. Da li te muči mogućnost da kao pilot dobiješ naredbu da izvršiš napad na neko selo gdje su primjećena neprijateljska dejstva? Da sa bezbjedne distance pritiskom na jedno dugme okončaš nečije živote, bili to civili ili vojnici?

Nameće se to pitanje svakako. Smatram da, kad položimo zakletvu državi, moramo ispuniti svako naređenje koje primimo. Ali moramo prihvatiti odgovornost za bilo kakvo stradanje civila, ako je greška naša. Ipak moramo pokušati da preispitamo svako sumnjivo naređenje. Smatram da je moguće preispitati ta naređenja, iako rat vode političari. Opet treba reći i da pobednici pišu istoriju i da je uvijek pitanje šta je to “krivično delo”. Čak i ako sutra uradim nešto što može da spasi čitavu državu nije nemoguće da u očima istorije mi budemo “neprijateljska strana”. Uglavnom svugde postoje problem, neprijatnosti i treba biti spreman na sve. Mislim da iza svake naredbe postoji neki smisao i da nijedna nema nameru da bude pogrešna. Recimo ako teroristi osnuju svoju bazu na mestu neke škole ili bolnice, njihova je odgovornost što su životi tih ljudi u opasnosti. Ako ništa drugo, ako ispunimo naređenje koje je proizvod starih obaveštajnih podataka, makar znamo da su ti podaci pogrešni.

  1. Tek se sa istorijske distance može suditi o pojedinim djelima i niko ne zna u trenutku u kojem živi da li se nalazi na “pravoj strani”. Da li si razmišljala o mogućnosti da naša zemlja učestvuje u nekom nepravednom ratu i da si i ti služila pod komandantima i političarima o kojima će istorija govoriti sa prezrenjem? Kako da se čovjek ponese prema tome, iako je on pošten? Recimo njemački piloti u Prvom Svjetskom Ratu važe za poštene ljude pune vrlina. Ali kad čujemo o njima, smatramo ih zlikovcima. Ne znamo kakav će biti sud istorije. Da li se vojnik nalazi u tim dilemama, da će ga istorija smatrati zlikovcem?

Istoriju pišu pobednici i ne možemo znati na kojoj ćemo se strain naći. Šta da je Nemačka pobedila – zlikovci bi bili Rusija, Velika Britanija i drugi. Možda bi danas govorili o Staljinu kao što govorimo o Hitleru da je ishod Drugog Svjetskog Rata bio drugačiji. Svako se može naći na “pogrešnoj strani”, doživjeti da mu se sudi i da bude smatran zlikovcem i slično. Ali kao što rekoh, dali smo zakletvu državi i mi preuzimamo odgovornost i moramo ispuniti naređenja. Ako smo mi pritisli dugme, ako je naša raketa pogodila školu ili bolnicu, treba da snosimo posledice. Opet postoji niži i viši intenzitet odgovornosti. Niži je na vojnicima, a viši na oficirima. Kazna za vojnika ne može biti jednaka kazni za onog ko je izdao naređenje. Ovo je priča šta bi bilo kad bi bilo ipak.

  1. Logični razvoj ove priče bi mogao biti da se sudi nekom ko je pratio naređenja – šta misliš o tome, da li su vojnici, niži oficiri krivi za djela u ratu ako su samo radili ono što im je bilo naređeno? Da li onaj ko prati naređenja ima odgovornost za svoja djela? A kako stoje stvari kod herojskih činova – ko tu preuzima zasluge?

Postoji podela odgovornosti. Kao što rekoh ne preuzima istu odgovornost onaj koji je dao naređenje i onaj ko ga je izvršio. Takođe, nadređeni će uvek preuzeti veće zasluge za neku uspešnu misiju. Recimo pilot je spasio neko selo ali će se sigurno više spominjati ime onog ko je izdao naređenje iz prostog razloga što taj neko ima više kontakta sa javnošću i govoriće se taj i taj je odlučio, dao naređenje, smislio kako da se unište neki neprijatelji, jer kao što rekoh, političari vode ratove. A tom pilotu će se u unutrašnjih krugovima znati ime, ali javnost neće znati za njega. Ipak sve je to u skladu sa pravilima. Onaj ko ima niži čin neće biti toliko poznat kao neko sa višim. Može se čak desiti da vojnik sa nižim činom uradi suprotno od naređenja u nekoj kritičnoj situaciji i opet će zasluge preuzeti nadređeni oficiri, iako su dali pogrešno naređenje.

  1. Kao budućem vojnom licu koje je ušlo u jedan sistem, da li misliš da živimo u stabilnom svijetu ili nas očekuju sukobi? Da li je bilo pametno priključiti se vojsci?

Svakako da postoje sukobi niskog i visokog inteziteta. Ovi niskog inteziteta postoje maltene u svakoj državi. S druge strane, stvari kao što su terorizam, borba za resurse, verske nesuglasice i slično su razlozi za veće sukobe iz kojih nastaju ratovi. Vojska Crne Gore ima zadatke u nekim međunarodnim misijama i kada završim akademiju, biću spremna da izvršavam takve misije. Ljudstvo, oružije i naravno akademsko obrazovanje su ključni za uspeh svake misije.

  1. Kolike su šanse po tvom mišljenju da te pozovu na dužnost i da moraš učestvovati u nekom ratnom dejstvu? Da li uopšte imamo opremu da učestvujemo u ozbiljnim ratnim dejstvima?

Nisam sigurna. Imamo helikoptere sa isključivom vojnom svrhom. Ali oni se koriste uglavnom u miru, u vanrednim situacijama, poplavama, mećavama i slično. Mislim da Crna Gora neće učestvovati u nekim ratovima, da se odnosimo miroljubivo i nadam se da će tako i da ostane.

  1. Da li jedno vojno lice na neki skriven način to i priželjkuje, ne mora biti vezano lično za tebe, poznaješ i svoje kolege iz klase?

Smatram da pravo vojno lice ne priželjkuje rat. I sama sam takva. Vojnici bolje od civila mogu reći da je rat mnogo teža stvar nego što se obično predstavlja. Možda neki viši oficiri vide mogućnost rata kao potencijal za napredovanje, što jeste malo bolesno, ali takve situacije postoje. Ipak mislim da takvih primera nemamo u našoj vojsci. Što se tiče mojih kolega u Grčkoj, tamo je situacija nešto drugačija, ima više “fanatika” koji gledaju na druge zemlje, prvenstveno na Tursku, sa prezirom i oni bi možda želeli “da ispale neku raketu”. Ipak oni su još deca, još su vojni kadeti, i oni ne shvataju veličinu svega toga.

  1. Da li je na njihovim oficirima, učiteljima da im objasne stvari kako jesu? Ili je ponašanje obrnuto?

Tamo su učitelji uglavnom civili tako da oni mogu samo da daju svoje mišljenje, ne da podele iskustva. Što se oficira tamo tiče, oni su protiv rata. Ako bi do rata došlo, naravno da bi učestvovali, ali ako bi ikako mogao da se izbegne, oni bi ga izbegli.

  1. Pomenula si spasilačke misije. Da li bi voljela da u njima učestvuješ, da li je to vojna prilika kojom bi se pomagalo ljudima?

Ja mislim da je to jako zahvalan posao, iako je i tu vaš život u opasnosti, ali zato znamo da ne možemo nikoga ugroziti, sem sebe. Onda znamo da dajemo svoj maksimum da bi spasili nekog čoveka, neku porodicu i slično. Pomoći na taj način, dobiti takvu priliku, je nešto sasvim drugačije, nešto što se ne dešava svakog dana. Kao što rekoh, naši helikopteri su opremljeni da spašavaju, kad god je to potrebno.

  1. Za poslednje pitanje – kakva je situacija u Crnoj Gori i našoj avijaciji? Da li je poželjno biti pilot kod nas? Da li bi voljela da se nešto popravi?

Crna Gora ima jako malu vojsku i mala je “porodica” vazduhoplovstva. Ali se zato ta porodica blisko drži i poželjno je biti pilot u našoj zemlji. Taj kolektiv svakako čeka modernizacija u budućnosti, te se nadam da će se ta porodica sve više i više širiti. Na mojoj akademiji doduše kažu da je prelazak sa aviona na helikopter isti kao prelaz sa konja na magarca ali zašto ne pružiti priliku i tome? Možda će mi se i to svideti.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: