7 years ago

Imati i nemati

Jedno od pitanja koje jako često postavljamo sebi, nezavisno od zanimanja, obrazovanja ili uvjerenja, je svakako ono o prirodi čovjeka. Šta je svako od nas? Šta je čovjek generalno? Kako se razlikuje od životinja i kako ja treba da se postavim prema tome? Varijacije su mnogobrojne, a odgovore možete pronaći u najljepšim romanima, u filozofskim traktatima ali i po grafitima i folk pjesmama.

I nasuprot Aristotelu koji bi vam rekao da je čovjek „umno živo biće“, ja ću postaviti drugu definiciju. Za početak taj umni dio ionako mnogi danas ne koriste tako da bi mnoge osobe mogli definisati jedino kao „potencijalno“ ljude. Šalu na stranu, po mom mišljenju čovjek je biće koje stvari uzima zdravo za gotovo i to određuje svakog u nas u ovoj ili onoj mjeri. Ne pretendujem da moja definicija bude univerzalna u smislu da na najbolji način objašnjava čovjeka. Ono što želim je da ona bude opšta, tj. da odgovara svim ljudima. Postoje među nama oni koji su zadovoljni onim što imaju i nikad ništa ne shvataju olako pa se onda žale kad to izgube. Ipak, takvi su rijetki i u procentu su statističke greške da ih možemo samo zvati izuzetkom koji potvrđuje pravilo.

Daću par primjera. Slomili ste nogu, stavljaju je u gips i prognoziraju vam mirovanje sledećih pola godine. Ne smijete izlaziti van svog stana a i tu vam je ograničeno kretanje. Gips vas svrbi teško vam je. Svi će reagovati na jedan te isti način, proklinjaće svoju tešku sudbinu, žarko će željeti da prošetaju makar do ulaza i nazad, sve bi dali da samo mogu da se počešu. Ali kada premotamo film svega nekoliko dana prije povrede čućemo iste te ljude kako se nerviraju što moraju da siđu da bace smeće, da prošetaju do posla/škole, najgore nešto u životu im je trenutak u kome moraju da koriste svoje noge. Smeta vam što nemate novca i kukate nad tim, a juče ste se olako rasipali. Tek kada osjetite gubitak shvatate šta ste imali, sekund prije toga vas nije bilo briga. Malo ko je srećan u svojoj svakodnevici, a kada mu se nešto izmakne iz nje, tada odjednom postaje katastrofalno nesrećan. Ne kažem da bi trebalo da bude do kraja zadovoljni onim što imamo danas, jer time nikad ne bi napredovali do nečeg sjutrašnjeg, ali svakako treba biti zahvalan prema onome što imamo, jer možda nam baš sjutra bude oduzeto ili, još teže, možda ćemo sami morati da ga se odreknemo.

Drugačiji pogled na stvari bi vam vjerovatno izložio nešto sasvim različito. Moguće da ja uopšte nisam u pravu. Danas djeluje da su „oštećenja“ u modi. Toliko depresivnih ljudi, toliko pesimista, toliko tuge koja stiže sa svakog ćoška ka kome pogledam. Ne valja, nije dobro. Kada vidite klinički depresivne ljude ne može vam biti svejedno prema onima koji imaju izbor. Jer ako vaš um i vaša duša nisu bolesni, vaša dužnost je da ne budete depresivni, da date sve od sebe da budete srećni. Kao što bi invalid dao sve od sebe da može jednom da potrči uz stepenice, tako bi klinički depresivni dali sve od sebe da se iskreno nasmiju. To čini vašom dužnošću da, pošto ste u mogućnosti, budete srećni i nasmijati. Ta vedrina je zarazna i pomaže svima, jer kakve su vam misli takvim vam biva i život, prvi korak mora biti odluka da će vam biti bolje i da ćete biti srećni, odatle proizlazi sve ostalo. Zato što kada obrnete situaciju shvatate da je i vaša mizerija odabrana, da su vaše suze na neki način promišljene, da ste mogli proći i bez te tuge. Ne kažem ovim da treba izgoniti tugu iz vašeg srca, samo da joj ne treba dozvoliti da zacari i preuzme kontrolu. Kao što rekoh, neki nemaju opciju da budu srećni, koristite taj velikodušan dar.

Možda bi mi se moglo zamjeriti sledeće – da nisam iskusan u tugi, da su me mimoilazile teške nevolje i da ne znam šta je zaista patiti. Na tu primjedbu ne bih imao ništa da dodam, istina je, ono što sam smatrao teškim u životu zaista nisu bile prave i prevelike prepreke uzevši u obzir šta sve može čovjeka da zadesi. S tim što bih to pitanje mogao da obrnem na sve vas, od jedne tuge uvijek postoji neka veća sve dok ne iscrpimo sav ljudski rod. Suština je da ne moram biti crnac rob da bih znao da je ropstvo loše, niti jevrej u nacističkoj Njemačkoj da bih bio protiv holokausta. Neke stvari se i spolja primjećuju kao pogrešne. Da zatvorimo krug sada – kada smo srećni i zadovoljni sadašnjicom, lakše ćemo krenuti u bolju sutrašnjicu. Makar nam ne trebaju brisači na očima da vidimo ispravno. I biti srećan je biti protiv negativnog.

Ostavite komentar

2 Thoughts on “Imati i nemati”

%d bloggers like this: