7 years ago

O pravu jačeg

„Najsnažniji nikad nije dovoljno snažan da bi uvijek vladao, dokle god ne pretvori snagu u pravo a poslušnost u dužnost“

Žan-Žak Ruso

U svom kapitalnom djelu Društveni ugovor, jedan od najbitnijih mislilaca prosvetiteljstva se bavi osnivanjem države, te se sasvim pravilno pita na čemu će ona počivati. Da li će to biti neki dogovor, da li pravo jačeg, da li nešto treće? Ono što je zapanjujuće porazno sa ovim djelom je da njegove kritike, upućene dekadentnoj vlasti iz francuske dinastije Burbona na mnogo mjesta teže pogađaju današnje nego ondašnje društvo. Jedna od njih je i analiza o pravu jačeg. Izlišno je da u ovom tekstu govorim u formiranju države, zato što danas nismo u mogućnosti da pravimo neko novo društvo i neku novu državu (mada je lijepo o tome teoretisati), želim da se pozabavim međunarodnim pravom i odnosima, koje je izgleda i dalje u nastajanju. Mada institucija međunarodnog prava postoji, kao što postoje i osnovni akti tipa Povelja UN ili pojedinačni dokumenti i rezolucije (nama vrlo poznata nosi broj 1244) one se rijetko poštuju. NATO intervencija na Jugoslaviju je izvršena mimo svih prava (za tako nešto bi bilo potrebno odobrenje Savjeta bezbjednosti UN, čega nije bilo) a Američko-Britanska invazija na Irak nije imala čak ni podršku NATO alijanse. Neposredan događaj kojim bih se pozabavio je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije i njegovo međunarodno priznanje od preko 60 svjetskih država tj. aktuelan proces koji se vodi pred međunarodnim sudom i ono me je zapravo natjeralo da razmišljam o ovoj temi. Prvo da razjasnim – zbog čega Ruso odbacuje pravo jačeg kao način za postavljanje nekog prava? I sami možemo zamisliti nekoliko razloga. Za njega su dva posebno važna – prvo je da pravo jačeg važi samo dok si jači, kada nestaje sile, nestaje i prava. Ono je suviše nestabilno da bi se održalo, čim udesiš da si jači, proizvešćeš nova pravila nalik na tvog prethodnika i batinom ih sprovoditi. S druge strane ako nas razbojnik iznenadi u šumi, mi ćemo mu dati naš novac, zato što mu njegov položaj i oružije koje nosi daju za pravo. U slučaju da pak nema oružije, ili da smo jači od njega, ne samo da mu nećemo dati novac već ćemo ga i pošteno umlatiti. Odnos jačeg prema slabijem, kada ga ovaj prvi prinudi da poštuje njegov zakon je kao odnos razbojnika prema žrtvi, možemo priznati da je razumna stvar da se slabiji potčini, ali ne i moralna i pravedna. Ako nam pravo ne počiva na moralu i pravdi, kakvo je to pravo? Želimo li ga takvim? U svakom slučaju, zaključili smo da pravo jačeg nije nešto što je za pohvalu i poštovanje. Sad je pitanje sledeće, da li je srpska strana u pravu u slučaju koji se vodi pred međunarodnim sudom u Hagu? Potsjetimo se, pitanje postavljeno pred sudom je sledeće – da li je secesija Kosova i Metohije u skladu sa međunarodnim pravom? Imajući u vidu ovako formulisano pitanje, jasno je da je sasvim sekundarno da li je na terenu sada “nova realnost”, da li je to “nerevezirbilan proces” zbog određenog broja priznanja, da li počinjeni zločini bivšeg režima opravdavaju ovakav potez. Zašto? Zato što međunarodno pravo ne poznaje ovakve odredbe kada se radi o tome ko i kako može proglasiti nezavisnost. Ako hoćemo, možemo da u njega unesemo takve odredbe ali onda odoše Sjeverna Irska, Baskija, Korzika, Abhazija, Južna Osetija, Kurdistan i šta sve ne. Zanimljivo je da je komisija Evropske unije (čija je većina članica priznala nezavisnost) izjavila da je jednostrano proglašenje nezavisnosti pokrajina u Gruziji u suprotnosti sa međunarodnim pravom iako je situacija na terenu tamo čak gora (ako ne gora, onda ista) nego što je bila na Kosovu. Sve u svemu, u onome što danas podrazumjevamo pod međunarodnim pravom ne postoji mogućnost da pripadnici određene pokrajine proglase nezavisnost ako se sa time ne slaže većinsko stanovništvo zemlje u čijem je sastavu ili ne postoji određeni ugovor (recimo odredba u ustavu te zemlje) koja to dozvoljava. No, to smo svi znali i može se postaviti pitanje koja je svrha ovog teksta? Nije proglašena nezavisnost KiM čisto da bi se bilo u skladu sa međunarodnim pravom već zato što su tako odlučili neki daleko moćniji od nas i suočimo se sa tim, može im se. Ali problem je što ti isti žele da nam prodaju to kao pravo, žele da nas ubjede da je sila pravo i da nam je dužnost da budemo poslušni. Ko je među njima pred sudom podržao Kosovo a ko Srbiju? S jedne strane su: SAD, Velika Britanija, Francuska, Njemačka, Holandija, Austrija, Norveška, Danska, Finska, Bugarska, Hrvatska, Albanija, Jordan i Saudijska Arabija. Ako izuzmemo poslednjih pet, u pitanju su države koje asociramo sa slobom, demokratičnošću, pravednošću i svim lijepim i pozitivnim što bi mogli sebi da poželimo. Ko je s druge strane? Kina, Rusija, Španija, Rumunija, Kipar, Argentina, Brazil, Vijetnam, Bolivija, Venecuela, Azerbejdžan i Bjelorusija. Izuzev Španije, sve same zemlje koje nas asociraju sa autoritarnošću, sprovođenjem mjera silom, neslobodom, ili su nas makar tako naučili američki filmovi. Naravno da su stvari daleko komplikovanije od toga ali teško je ne skrenuti pažnju na ovo. Ko u ovom slučaju prodaje i propagira zakon sile a ko poštovanje zakona i ugovora oko kojih smo se svi dogovorili? Da nam nisu prethodno usađena osjećanja vrlo pogrešna? Vrlo je moguće da bi nam bilo pametno da malo preispitamo svoja uvjerenja kada jasno vidimo da se Vijetnam, Azerbejdžan i Bjelorusija bore za pravo i pravdu, a šampioni slobode pokazuju mišiće i nasilje pretpostavljaju pravu. I za kraj samo ovo – među ovim prvima se nalazi 10 članica NATO, čiji ulazak se široko propagira. Tu je takođe 8 članica Evropske Unije, 2 kandidata, Norveška kojoj EU ne treba i zemlje koje nisu u Evropi te i ne mogu biti u tom klubu. Čudno je da ta Evropa koja nema alternative propagira pravo jačeg, a ne pravo zakona, mada od NATO-a to i nije tako iznenađujuće. A kome zakon ležu u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom. Tu rečenicu valjda svi dobro znate.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: