7 years ago

Strah od papira

Prije nekoliko dana sam dobio jedan od boljih komplimenata u životu. Kakvi god da smo, volimo da nas pohvale, da u nama prepoznaju nešto novo ili nešto staro na šta smo itekako ponosni. Naravno lijepo je čuti kada vam neko kaže da ste duhoviti, pametni i lijepi ali nijedna od tih „opštih“ pohvala se ne može mjeriti sa nečim posebnim što vam se čini da nađu u vama ili vam gestom ukažu na to. O kakvoj pohvali ja ovdje govorim? Stvar je u tome da, ako sam dobro shvatio, sam imao određen uticaj na to da se jedna osoba koju veoma cijenim literarno izrazi, odnosno da ponovo počne da piše. Ništa posebno, možda bi neko rekao. Ali to bi mogao reći samo neko ko se nikad nije ozbiljno bavio pisanjem na temu, da zada sebi neki cilj koji želi da ispuni te da se onda suoči sa bijelim papirom. Može to biti tekst za blog, ozbiljni esej, pjesma, priča ili diplomski rad, isti problem je uvijek tu, ako ozbiljno prilazimo našoj temi. Da li ćemo ispuniti ono što želimo, da li ćemo se pokazati u najboljem svjetlu, izraziti pravu emociju, sve to nam prolazi kroz glavu. Ako pak radimo neki prikaz, dolazi nam problem opravdanja, „ko sam ja da pišem o temi nekog velikana koga cijenim“, da li ga smijem ispravljati ako naiđem na očiglednu grešku, vrijedim li toliko? Tu su i drugi problemi, opštije prirode – ko sam ja da pišem pripovjetke kada je pripovjedač bio i Čehov, da se nazovem pjesnikom kao što je bio Prever, oprobam se u romanima pored jednog Kafke? Da ne žudim možda samo za pažnjom i odobravanjem, da li ja svojim pisanjem samo želim da se pokažem u dobrom svjetlu drugima, da li sebe obmanjujem sa razlozima zbog kojih pišem? Ne pominjem i mogućnost da me pogrešno shvate, da pokvare ono što sam zamislio, da utičem na sasvim pogrešan način.. Ovo je sedamdeset-sedmi upis na ovom blogu i ovakvi problemi, ovakva pitanja i još mnogo drugih su stalno isplivavala. Ko iole ozbiljno prilazi papiru, istovremeno ga se i plaši. Neću da unižavam druga zanimanja, igrom slučaja trenutno radim u firmi za knjigovodstvo i to smatram poštenim poslom kojim se može ponositi svako ko se njim bavi (kao i uostalom svakim drugim poštenim zanimanjem), ali smatram da se njemu ne pristupa kao pisanju, ili bilo kom umjetničkom izrazu. Ne želim u njemu da pogriješim, ali ako mi se to desi, ide ispravka, izvinjenje i vraćamo se na staro bez problema. A rađanje teksta je kao rađanje djeteta, ostavljanje nekog sopstvenog pečata na svijet, koji će napraviti neki, makar i najmanji uticaj na okolinu. Zato je normalno drhtati dok se tako nešto porađa, plašiti se uopšte da pristupimo papiru da ne bi izrodili nešto čudovišno ali i biti ispunjeni kada naš rad pogodi svoj cilj. Opasnost je veća, ali je onda i nagrada daleka bolja, mentalna naravno. Tako valjda sve stvari u životu funkcionišu, niko nam nije rekao da će biti lako. Zbog svega ovoga je sjajno kada shvatite da ste na nekoga uticali da napiše makar i jedan tekst, bilo kog tipa, jer je uspio da pređe preko svih ovih muka i podario nam jednu svoju ideju. Otvorio nam se za najdublju moguću kritiku, što zahtjeva neopisivu hrabrost. Svima koji pišu, makar i ovako kratke članke za blog šaljem pohvalu (eto sad ispadam malo samozadovoljan, oprostićete mi nadam se), i na sve apelujem da uhvate u koštac sa praznim papirom, kakvu god ideju da imaju, jer samo će nas razmjena ideja oblikovati na pravi način, popraviti i osloboditi.

Ostavite komentar

2 Thoughts on “Strah od papira”

  1. Stefane, nemam shta drugo da ti kazhem osim da ne bi trebalo da te chudi shto si inspiracija ljudima. Sa tekstovima koje pishesh nas tjerash na razmishljanje i preispitivanje, a shta ima veci uticaj od toga?

%d bloggers like this: