8 years ago

Šta je pisac htio da kaže?

Koliko smo puta ovako nešto čuli u školi? Svako drugo djelo je moralo imati neku skrivenu poruku, te smo svi vrijedno tražili šta je pisac htio reći. Naravno, uz to je uvijek išao, ne tako maštovit ali, svakako tačan odgovor – to što je on htio da kaže je i napisao, nema potrebe za prevelikim mudrovanjem (sa nekim časnim i vrlo nečasnim izuzecima). Ali, nisam o tome htio da pričam, ovaj tekst je vezan za nešto drugo. Ovo pitanje postavlja izrazito često a da nismo ni sami svjesni. Taj „pisac“ mogu biti drugi ljudi, okolnosti, državno uređenje, sudbina, Bog. Mene posebno interesuje ovaj poslednji, pošto je On kao „pisac-autor“ najčešće prozvan iz naših usta. Ljudska priroda je sklona da na svaki način izbjegne krivicu, da sebe opravda na najoriginalnije načine, lovačke priče su u suštini čisto amaterstvo naspram ovoga. Jedina prava razlika je u tome što kad se opravdavamo nismo svjesni tih laži i izvlačenja, dok u lovačkim pričama jesmo. Da li je situacija nešto bolja ako nema Boga te nemamo tog nekog „pisca“ kome se možemo žaliti? Moje iskustvo se ne slaže sa tim, i ti ljudi nađu načina da se opravdavaju, da traže objašnjenje i da se žale ko zna kome. Zapravo kod njih se izgleda obistinila ona Sartrova da to što on smatra da nema Boga nije nikakvo olakšanje, to zapravo vrlo otežava stvari jer je mnogo teže održati čovještvo u nama ako nemamo nikakav autoritet na koji ćemo se pozvati, ako dolazimo ni iz čega i vraćamo se ni u šta. Dakle, ovaj problem postoji kod svih, svi težimo tome. Zbog čega je to tako? Na to je odgovor vrlo jednostavan, ljudi bježe od odgovornosti, teško im je preuzeti odgovornost kad biraju u koji će lokal otići da popiju kafu a kamoli za sopstveni neuspjeh. U takvim situacijama je nezaobilazno prvo opisati sebe, koji je u svakom smislu dobra, pametna i krasna osoba i onda zlu sudbinu i sve moguće činioce koji su tu divnu osobu spriječili da uspe te na kraju prozivati „pisca“, ili već nekoga, šta je htio da kaže i kako je to dozvolio. Postoji i druga varijanta, u kome se žalimo na nedostatak talenta u svemu, ili u to kako nikad nismo imali dovoljno dobru ideju, a bili bi sjajni pisci i muzičari, kako eto ništa nije dovoljno savršeno da bi započeli. Kad bi probali, možda bi i vidjeli u čemu valjamo, kada bi malo razvijali bilo koji talenat shvatili bi da ih imamo više nego dovoljno i da zapravo možemo da izaberemo koji je onaj koji nam se najviše dopada i koji bi da guramo do kraja. Opet s druge strane kada griješimo i svjesni smo toga, kada idemo na štetu drugih sklanjamo se pod floskule tipa „Bog zna da sam dobar“ pa će valjda sada pogledati na drugu stranu? Naravno tada nam „pisac“ nije problematičan, tada je sve u redu sa njim. Možemo i takođe da govorimo da znamo da je nešto dobro ili loše, da čak i znamo da smo učinili nešto što ne valja ali se onda krijemo pod sopstvenom neodgovornošću, „znam ja da je to loše ali nisam ja to htio tako da se desi, šta ću, neodgovoran sam“. Pa preuzmi odgovornost, jer si inače gori i od onog što čini zlo zato što mu je ćef. Ne kažem da je u životu uvijek sve pravedno, da nekad uradimo sve ispravno a da rezultat bude poražavajući ali to je život, niko nije rekao da će biti lako. Razmislite o tome da su vam se i neke dobre stvari desile same od sebe, da ste se maltene pustili niz vodu i samo gledali kako vam pristižu sve bolje i bolje okolnosti, kako uživate a da niste skoro ništa uložili u to. Bilo je takvih situacija zar ne? Šta je pisac htio da kaže? Možda da damo sve od sebe, jer to je jedino što možemo i da vidimo kakav će biti rezultat. Ako je loš, a vjernici smo, idemo po onoj – od Boga smo primali dobra, zar zla nećemo primati (jer ko zna kako se to uklapa u višu sliku)? Ako smo pak ateisti, to sve ionako nije bitno, mi gajimo čovještvo i dajemo maksimum zbog nas i ljudi do kojih nam je stalo, a pošto je sve bez smisla, zašto bi rezultati naših želja i njihovih ostvarenja bili smisleniji? Ogorčenost sama po sebi i nije tako loša (ali to već zahtjeva posebnu temu) bitno je da ne preraste u neko bolesno očajanje i samosažaljenje. Na kraju, ono zbog čega spavamo uveče je znanje da smo se potrudili, da smo učinili sve što smo mogli. Nije na nama da bude voljeni, proslavljeni, poštovani, to dolazi od drugih ljudi. Na nama je da volimo, slavimo vrijednosti i poštujemo zaslužne i da, trudeći se, možda jednog dana i mi to zaslužimo. Ako i ne zaslužimo, bitno je to da smo pokušali. I onda nam samo ostaje da se pomirimo sa sudbinom, da je ugradimo u sebe i nastavimo dalje.

Ostavite komentar

5 Thoughts on “Šta je pisac htio da kaže?”

  1. Da ima kuma koji mu je djeliichno bio inspiracija za ovaj tekst… haha morao sam

  2. I wish not acquiesce in on it. I think warm-hearted post. Particularly the designation attracted me to review the sound story.

  3. Good post and this enter helped me alot in my college assignement. Thank you on your information.

  4. Well I assent to but I about the collection should prepare more info then it has.

%d bloggers like this: