8 years ago

Emotivni racionalizam

Dugo vremena već pokušavam da napišem tekst o Australiji u kojoj sam proveo 3 savršene sedmice ali mi nikako ne ide, valjda nisam dovoljno sposoban da pišem putopise pa da probijem vakuum (a možda u međuvremenu i dođe inspiracija za tu priču). Zato razbijam ovu blokadu sa temom o kojoj sam vodio dva razgovora ovih dana a i o kojoj sam razmišljao u par navrata. Vjerovatno ste svi čuli o tome kad neka osoba nazobve drugu emotivno racionalnijom, ili čak inteligentnijom. S tim što smatram da nešto takvo ne postoji, da je to najgori mogući oksimoron, jer gdje ima racionalnosti emocije suštinski nestaju. Možemo biti emotivno zreli ili nezreli, ali racionalni, to je zaista teško. Ako neko ulazi u bilo kakav odnos sa nekim rezervama, slobodno pišite propalo. Čim se kreće sa raznovrsnim intelektualnim analizama šanse su izrazito male da iz toga nešto konkretno može izaći. Razmislite sami o tome, da li volite svoju porodicu, svoje najbliže prijatelje sa nekim rezervama? Da li ste ulazili u to sa nekim blokadama, sa rezervama ili ste na neki način bili potpuno otvoreni? To ne znači da će se sve otvoriti odmah, na početku, već da će taj odnos postepeno rasti, dok ne bude najbolji mogući. Isto važi za svaki vid odnosa, naročito onaj prema suprotnom polu, jedini način da nešto lijepo od toga ispadne je kada ste otvoreni za sve mogućnosti, kada ne postavljate granice emocijama i kada puštate da vas vodi taj odnos. Jer, ako rizikujete, tada možete nešto dobiti, ako nikad ne rizikujete ništa ne možete izgubiti iz prostog razloga što ništa nemate, imate samo sebe, neki privid ličnog integriteta koji ne vrijedi ničemu. Iz prostog razloga što se sve religije, ogroman broj filozofa i pisaca, umjetnika uopšte slaže da je ljubav upravo to što nas obilježava, što nas upotpunjuje, zbog čega bivamo srećni. I ako samo zatvoreni za to, ako se toga pribojavamo iz nekog razloga što bi mogli da budemo povređeni ili osramoćeni, baš onda nemamo ništa, jer bez toga slabo čemu vrijedimo, u svakom slučaju vrijedimo mnogo manje nego da smo probali pa kao bili osramoćeni. Racionalizam u tim slučajevima je upravo oklijevanje, situacije u kojima kombinuje, u kojima ostavljamo razne opcije otvorene i ne bivamo usresređeni, a baš tada gušimo emocije. I zato nema te kovanice emotivni racionalizam, makar ne u onome što bi nazivali ljubav, bilo prema roditelju, sestri, prijatelju ili suprotnom polu. Jer gdje rezonovanje počinje, emocije i vjera nestaju. Ne znam zašto sam sve ovo pisao, vjerovatno iz jednostavnog razloga da razbijem ovu dvomjesečnu blokadu, ne zamjerite na konfuznijem tipu teksta, vratiću se u formu.

Ostavite komentar

3 Thoughts on “Emotivni racionalizam”

  1. U postojanje emotivne inteligencije verujem, ali u emotivni racionalizam jok. Danas je generalno problem što ljudima više pristupamo racionalno nego emotivno, ali donekle je to i razumljivo, jer je često isključivanje emotivne strane bitno za opstanak.
    Ipak, u ljubavi je svaka racionalizacija suvišna, makar u početku. Kasnije je, paradoksalno, racionalnost potrebna da bi se ljubav održala.

    Nego, gde si ti? Ja čekam tu priču, a ona nikako da stigne.

    I baš bih volela da znam kako je u Australiji.

  2. Emotivna inteligencija je druga stvar, i cisto sporadicno pomenuta za ovu temu. Problem je sto iskljucivanje emotivnog radi opstanka dovodi do toga da to stalno radimo i da na kraju ostanemo samo sa tim, golim opstankom.
    I to drugo si u pravu, s tim sto je to sasvim drugi tip racionalnosti i nije na taj nacin vezan za emocije.
    A ako mislis na pricu koju sam spomenuo u proslom tekstu, na tome radim, i bice ih vise. Nisam siguran da li cu ih ovdje kaciti ili sta raditi sa njima.
    Valjda bude i teksta o australiji, to bi trebalo biti opsirno, zato me i plasi

  3. Slažem se u potpunosti s tvojim izlaganjem.

    Neke dubinske analize međuljudskih odnosa najčešće vode ka nečemu lošem. Posebno u ljubavnoj vezi, jer racionalnost nas nekad previše spušta na zemlju i tera na analize do najsitnijih detalja. I onda počnu ljudima da smetaju svakakve gluposti, koje pre nisu ni primećivali. (Sad – uzrok tome može da bude i nezadovoljstvo nečim važnijim, tako ispoljeno, ali to je neka druga priča…)

    Mislim da je najbolje da glava bude u oblacima, ali i da ipak stojimo s obe noge na zemlji. :))

%d bloggers like this: