Bauk feminizma kruži Evropom

U trećoj epi­zodi radio emisije “Glasom pro­tiv neg­a­tivnog” gov­o­rilo se o pojmu fem­i­nizma, o nje­govoj istoriji i sadašn­josti, o mnogim prob­lemima na koje on poziva zašto su nam oni važni. Emisiju možete čuti na linku ispod a ispod youtube linka nalazi se tran­skript emisije.

 

Fem­i­nizam uobiča­jeno sma­tramo jedin­stvenim, velikim pokre­tom u kome učestvuju isklju­civo žene i koje se na razlicite načine bore za svoja prava u cijelom svi­jetu. Nije tajna da većina ljudi vidi ovaj pokret kao nešto neg­a­tivno, nar­o­d­ski rečeno, preku­sano, a nji­hove ideje i ide­ale sma­traju gubljen­jem vre­mena i izmišl­jan­jem prob­lema tamo gdje ga nema. Ovo ide do te mjere da se bilo koja javno eksponi­rana žen­ska osoba čak i u tv emisi­jama “šalje na svoje mjesto” da se tako ružno izrazim, uz prizivanje stare, ekstremno patri­jarhalne Crne Gore. Ne želim da vjeru­jem da ovakve per­cep­cije dolaze od ljudi koji su dovoljno obav­ješteni o ovoj temi. Sokrat je gov­o­rio kako niko ne gri­ješi nam­jerno i ubi­jeđen sam da bi u ovom slučaju u velikoj mjeri bio u pravu. Iako ne sma­tram fem­i­nizam nečim lošim i svjes­tan sam da to nije jedan pokret, već skup raznorod­nih ideja, tumačenja i stavova, priz­na­jem da ne znam ni pri­b­ližno dovoljno o temi. Zato i vodimo ovaj dija­log. Naš raz­govor će obuh­vatiti ideju fem­i­nizma u istoriji i danas, pokušaćemo da ispi­tamo sva lica fem­i­nizma, ali i da ga odvo­jimo od nečeg što bi se moglo naz­vati femi-nacizmom. Pričaćemo o rodno-senzitivnom jeziku, o par­tic­i­paciji u javnim ustanovama, ispi­tati da li je fem­i­nizam pose­ban pokret ili je dio šire borbe za ljud­ska prava (ako pitate lib­erale) ili dio jedin­stvene klasne borbe (ako pitate komu­niste). Ostan­ite sa nama i nadam se da ćete, kakav god bio vaš sud nakon slušanja, imati bolje argu­mente za svoje stavove. Jer na kraju kra­jeva, nije prob­lem imati stav, prob­lem je taj stav zas­ni­vati na pogrešnim pret­postavkama. A fem­i­nizam je suviše važna tema da bi crpili naše poz­na­vanje istog iz poluistina i neprov­jerenih informacija.

Prvi put u emisiji imamo gošću, njeno ime je Kristina Bojanovic i ona je mag­is­tar studija roda i poli­tike, pre­vodi­lac i asis­tent na Filo­zof­skom fakul­tetu u Nikšicu.

  1. Iako mnogi nisu toga svjesni, fem­i­nizam je danas akti­van kao i ranije, iako je borba nešto dru­gačija, nijan­sir­anija, manje očigledna. Šta su cil­jevi fem­i­nizma danas i zašto?

Ja bih za one koji su možda manje obav­ješteni prije svega pod­sjetila na par crtica iz istorije fem­i­nizma. Naime, fem­i­nis­tički pokret se ispočetka javl­jao i ispol­javao u dva oblika — kao pokret za ravno­pravnost u platama i kao pokret za davanje prava glasa ženama. Pravo glasa je vre­menom postignuto u većini zapad­nih zemalja nakon Prvog svjet­skog rata a kas­nije i u ostatku svi­jeta. Pos­toje tri talasa fem­i­nizma — prvi talas fem­i­nizma pojavio se u devet­naestom vijeku i njega su vodile fem­i­nistk­inje poz­nate pod imenom sufražetk­inje. Drugi talas je počeo šes­de­setih god­ina i tra­jao je do osamde­setih, tada je fem­i­nis­tički pokret dobio drukčiji smisao i drukčije fokuse — tada smo imali i borbu pro­tiv imper­i­jal­izma, orga­ni­zaciju masovnog pokreta, poče­tak borbe za ravno­pravnost polova, pro­tiv nasilja na ženama i tako dalje. Nakon toga javlja se treći talas, negdje osamde­setih god­ina koji traje i danas i koji već uključuje neka druga pitanja, kao što su pitanje raz­like, odnosa između pola i roda itd. Što se tiče fem­i­nizma danas, sma­tram da se cil­jevi fem­i­nizma dru­gog talasa umno­gome pok­la­paju sa cil­je­vima današn­jeg fem­i­nizma. Fem­i­nizam danas kri­tikuje poli­tike koje su na štetu žena i nas­toji da utiče na prom­jenu javnih politika.

  1. Ima li fem­i­nizam danas neku tako “jaku” ideju kao što je bila borba za pravo glasa? Nešto što bi bio glavni mom­e­nat borbe.

Ja bih rekla da ima više glavnih mom­e­nata — tu su prije svega jed­naka građan­ska i poli­tička prava, zatim jed­nake, ne samo plate, već jed­naki uslovi na poslu. Repro­duk­tivna prava i kon­trola rađanja i ozbil­jan prob­lem — prob­lem nasilja u porod­ici, prob­lem eksploat­acije žena, borba pro­tiv trafikinga, zatim borba pro­tiv sveprisutne mizoginije, diskrim­i­nacije žena, svođenje žena na objekte u medi­jima itd. Ima zaista niz tih pitanja.

  1. Ipak jed­nakost polova kao ideja pos­toji na nekim neočeki­vanim mjes­tima — u Platonovoj Državi, među prvim hrišćan­ima po katakom­bama, u prais­tori­jskim ple­menima, to je nešto što “ispli­vava” svuda, a opet nikako da se “izjed­nači”. Da li je za to “zaslužno” društvo, muškarci, žene, učitelji, prema kome gledati?

Tačno je da se u Platonoj Državi spom­inje da žene nisu infe­ri­ornije od muškaraca, da mogu da obavl­jaju iste poslove, da najs­posob­nije među njima mogu da budu Čuvarke Države, što je vrlo bitna funkcija u Platonovoj ide­al­noj državi. Među­tim, pos­toje u pov­jesti čov­ječanstva neki mali tragovi, odnosno zamisli da žene mogu da budu ravno­pravne, ali te ideje ipak nisu pre­vagnule. Možemo reći da je pol taj koji je ženu učinio manje vri­jed­nom, da je učinio, kao što je Simon de Bovoar rekla “drugim polom”, i ona je uvi­jek ostala drugi pol. Još od Aris­totela pos­toje takoz­vane bina­rne opozi­cije: forma/materija, aktivno/pasivno, dobro/zlo, svjetlo/tama itd. gdje je ovo prvo uvi­jek muški a ovo drugo uvi­jek žen­ski prin­cip. Žena je rec­imo za Aris­totela tek posuda za oplod­nju, dok rec­imo u jevre­jskoj tradi­ciji žena nije imala nikakva prava, niti na imov­inu, niti na obra­zo­vanje, bila je vlas­ništvo oca a kas­nije, uz otkup, vlas­ništvo muža. Rabini su znali da gov­ore da je bolje spal­iti Toru nego je poduča­vati ženama. Koliko je žena bila degradi­rana pon­a­jbolje gov­ori jevre­jska molitva: Blagosloven da si Gospode, što me nisi stvo­rio kao pagan­ina, kao roba ili kao ženu. Imamo neke “svje­tle momente” u Starom Zav­jetu gdje je nekim ženama Božjom voljom data znača­jnija uloga, imamo pro­ročice, kraljice koje su vodile jevre­jski narod, borile se pro­tiv pokolja i slično. U Sred­njem vijeku dobi­jamo zasig­urno najop­skurniju knjigu “Malleus Malefi­carum” iliti “Malj za vještice” koja je vjerovatno knjiga sa nepo­jmljivim ste­penom mizoginije i sadizma koja je stoti­nama god­ina bila povod za masovni pro­gon i ubi­janje žena. Nakon sred­njeg vijeka imamo Novi vijek, imamo jednog Dekarta koji preuz­ima Aris­totelove bina­rne opozi­cije i pooš­trava ih, te se nas­tavlja sa tim dijel­jen­jem muškog i žen­skog principa.

  1. Jesu li samo žene fem­i­nisti, i da li bi svaka žena morala biti pri­pad­nik pokreta (makar deklar­a­tivno)? A šta je sa muškarcima, da li je to i nji­hova borba?

To pitanje treba postaviti svima, tim prije što čini mi se otkako pos­toji fem­i­nizam pos­toji izv­jes­tan prezir prema njemu, izv­jes­tan zazor, strah od njega. Plašimo se da ćemo, dobi­ja­jući neka fem­i­nis­tička stanovišta i svje­t­on­a­zore prom­jen­iti par­a­digme i matrice mišl­jenja, djelo­vanja. Imamo dvije vrste odbi­janja iden­ti­fikacije sa fem­i­niz­mom. Prva nam dolazi od onog uobiča­jenog patri­jarhalnog sklopa prema kome su fem­i­nistk­inje one žene koje mrze muškarce, koje su ružne, koje su lezbe­jke, koje su iskom­plek­sir­ane itd. Ali pos­toje i žene koje se iden­ti­fikuju sa tim, koje se slažu sa tim shvatan­jem, te će one brže bolje reći da nisu fem­i­nistk­inje, jer je biti fem­i­nistk­inja ust­vari nešto pogrdno. Ima i druga vrsta odbi­janja iden­ti­fikacije sa fem­i­niz­mom, tako što se fem­i­nizam iden­ti­fikuje sa određenim žen­skim gru­pama i koje donekle kom­pro­mi­tuju fem­i­nizam, bilo zbog toga što se dod­vo­ravaju vlasti, bilo zbog toga što se dod­vo­ravaju dona­torima i samim tim nemaju vre­mena da se bave onim što su žen­ska prava.

  1. Tema koja mnoge intere­suje i o kojima svako ima mišl­jenje je rodno sen­z­i­tivni jezik. Mene intere­suje da li je to način da ljudi pri­h­vate da su oba pola pod­jed­nako sposobna za sva zan­i­manja ili stvari stoje suprotno. Neko bi to mogao shvatiti i na sledeći način: kada se pri­h­vati da rec­imo psi­holog ili filo­zof nisu imena tit­ula, i onda kada kažemo filo­zofk­inja time sto rekli “filo­zof, a još je i žena, svaka joj čast kako je usp­jela”. Ili stvari stoje ovako: kada kažemo filo­zof ili psi­holog ili dok­tor, držimo da to mora da bude muškarac samim tim što je ta imenica muškog roda?

Da poošt­rimo situaciju mi možemo da postavimo i kon­trap­i­tanje. Zašto se tit­ule ne pišu u žen­skom rodu? Možemo se i filo­zof­ski zap­i­tati — ima li pos­to­janja izvan jezika, da li je nešto priz­nato i pre­poz­nato ako ga nema u jeziku, ako se ne imenuje, ne oslovi? Možemo se i odmah postaviti na jednu od normi našeg jezika, ma kako ga neko zvao, u kojoj jasno stoji da se sub­jekat i predikat slažu u rodu i broju, to je obaveza. Za nekoga je to dovoljno objašn­jenje, ali za većinu nažalost nije. Prema mom mišl­jenju ako se borimo za ravno­pravnost polova i za vidljivost žena u javnom pros­toru onda je sasvim logično da mora pos­to­jati vidljivost žena i u jeziku jer se tu reflek­tuju rodni odnosi u društvu. Najlakši način da žena ostane nev­idljiva je da za njenu tit­ulu upotre­bl­ja­vate imenicu muškog roda. Danas kad je ipak postignut određen ste­pen eman­ci­pacije muškaraca i žena, te oba pola rade gotova sva zan­i­manja onda je prosto ner­azumljivo i nepri­h­vatljivo da se ta tit­ulu izgo­vara u muškom rodu kao jedino pri­h­vaćenom. Prob­lem je u tom što kada imate “niže ran­gi­rana zan­i­manja”, ona za koja nije potrebna visoka stručna sprema, nikome nije prob­lem da kaže: “kuvar­ica, čis­tačica, službenica, sekre­tar­ica itd. Ali kada imamo žene koje su visoko obra­zo­vane itekako je prob­lem da se kaže: inžen­jerka, pro­fe­sorka, arhitek­tk­inja, psi­hološk­inja, filo­zof­skinja itd. Zbog čega je toliko teško da se pri­h­vati rodno sen­z­i­ti­van jezik, koji je ust­vari naučno utemel­jen. Na nas sre­d­ina vrši uti­caj, u smislu gov­ora i usva­janja jezika, te kada smo od malena izloženi samo jed­noj var­i­janti, u ovom slučaju u muškom obliku, onda je logično da ih bez zadrške tako i usva­jamo. Nas u školi nisu učili da rec­imo žena koja je na čelu nekog min­istarstva treba biti oslovl­jena sa min­istarka a ne sa min­istar. Mis­lim da bi upotreba rodno sen­z­i­tivnog jezika, ako bi se rabila u medi­jima i škol­skom sis­temu, postala nešto sasvim nor­malno, te bi se time mijen­jali rodno-jezički stereotipi. Takođe ako neki jez­ički oblik zvuči ne-lijepo i rogo­b­atno, to nisu naučni kri­ter­i­jumi. Naš je jezik takav i ima takve nas­tavke za žen­ski rod, i to ne može biti oprav­danje za nekorišćenje.

  1. Kvote, poli­tičke, poslovne, sve ostale — kada kažemo da mora biti 30% zena u skupš­tini da li se time popravlja sta­tus zena ili imamo jedan pater­nal­is­tički prin­cip koji će se samo ispun­ja­vati da bi neko dobi­jao platu bez dizanja ruke, kao što se gen­er­alno i dešava?

Kvote su nastale zbog podza­s­tu­pljenosti žena u sferi poli­tike i poslo­vanja. Kvote su nužnost jer je napre­dovanje žena tako sporo, da one čak ni u bliskoj budućnosti ne mogu biti ravno­pravne. Postavlja se ipak pitanje da li su kvote najbolje rješenje, da li pomažu ženama i da li im mijen­jaju položaj na bolje? U nekim zeml­jama, kao što su nordi­jske, kvote su zaista uradile to što su tre­bali ura­diti — osig­u­rale su veće pris­ustvo žena u politici i nji­hovo istin­sko učešće, pomogle su da se izm­jene stereotipi i pre­dra­sude da poli­tika nije za žene. Među­tim u zeml­jama u razvoju kao što je naša pos­toji taj prob­lem što se kvote uvode samo radi među­nar­o­dnog pri­tiska, to je jedna puka birokratska i admin­is­tra­tivna stvar i na taj način kvote ne mogu biti od koristi ni ženama ni društvu u cjelini. Najveća mana kvota je što krši prin­cip zasluge, naglašava­jući pol iznad kval­i­fikacija, kom­pe­ten­cija, poli­tičkih uvjerenja te samim tim bivaju nepouz­dane. S druge strane poz­i­tivno je to što omogućavaju ženama da uđu u poli­tičke struk­ture kao kri­tična masa, te su kvote odgovor na vjekovnu diskrim­i­naciju žena. Ipak treba prije toga da pos­toji određeni pokret, i tu veliku odgov­ornost ima žen­ski pokret, on mora prvo da pos­toji, da bude jak, akti­van da bi uopšte kvote imale smisla. Rec­imo Ema Gold­man, slavna glasno­gov­or­nica anarho-feminizma bi na ovo rekla: “sama poli­tika je po sebi zlo, trula je iznu­tra i žene će samo da budu dio tog meh­a­nizma, a da bi se žene mogle oslo­bod­iti, ta borba mora da počne u nji­hovoj duši, i treba da prestanu da budu rop­kinje trima bogov­ima: crkvi, državi i kući; da bi uopšte postale slo­bodne”. Tako da je ovo dobi­janje kvota manje bitno ako mi zaista nemamo svi­jest o tome šta treba da se mijenja, a to je patri­jarhalno ustro­jstvo društva. Ako se ne borimo pro­tiv toga uza­lu­dan nam je rodno sen­z­i­ti­van jezik, kvote i tome slično.

  1. Sta fem­i­nizam moze ubro­jiti u svoje pob­jede osim dobi­janja opsteg prava glasa?

Što se mene tiče, prije možemo gov­oriti o per­ma­nent­nom pro­cesu borbe današn­jeg fem­i­nizma nego o konkret­nim pob­jedama. Pos­toji niz savre­menih fem­i­nis­tičkih teorija u kojima je akce­nat stavl­jen na pokušaj raskrinka­vanja kap­i­tal­izma i odupi­ranje njemu, pos­toje i one koje stvaraju transna­cionalna savezništva žena kao i one koje poli­tički djeluju sa cil­jem da se odupru poli­tičkim obmanama, eksploat­aciji, nejed­nakosti itd. Ono bez čega fem­i­nizam ne može da se zamisli je nje­govo paci­fističko opre­del­jenje. Meni lično je naj­draža kon­stantna etika otpora, koja krasi fem­i­nizam na teori­jskom i aktivis­tičkom planu. Ipak fem­i­nizam nikad ne može biti prevaziđen.

  1. Abor­tus, jedna od pob­jeda fem­i­nizma dovodi do nečeg izraz­ito neočeki­vanog — sman­jenja broja ženske djece, ne samo kod nas već svuda u svi­jetu, što je nešto neza­pamćeno obzirom da je uvi­jek bilo više žena nego muškaraca u svi­jetu, kako i biologija diktira.

Kada gov­o­rimo o repro­duk­tivnim prav­ima, ona podrazum­je­vaju da žene odluče kada će, da li i s kim imati djecu. Uko­liko dođe do nežel­jenje trud­noće, žene treba da odlučuju u tome a država treba to da im omogući. Ost­vari­vanje repro­duk­tivnih prava bez pravne prisile jeste ide­alan tip porodice koji dovodi do osva­janja dvije vrste slo­bode — prava da se nemaju nežel­jena djeca i prava da se imaju žel­jena. Prvo pravo jeste pravo na abor­tus, tako da repro­duk­tivna prava žene nisu vezana samo za biologiju već za socijalno-kulturološko i ekonom­sko okruženje. Ovdje je pak prob­lem selek­tivni abor­tus. To je ozbil­jan društveni prob­lem kojim treba insti­tu­cije da se poz­abave. Crna Gora je među četiri vodeće države svi­jeta po pitanju dis­bal­ansa između ženske i muške djece do kojeg je došlo zbog uklan­janja žen­skih fetusa. Crna Gora je dobilo upo­zorenje od Sav­jeta Evrope zbog ovog i tada je Min­istarstvo zdravlja objav­ilo da “fali” 3.000 žena u repro­duk­tivnom dobu. Malo je reći da je to strašno. Postavlja se pitanje zašto žene uklan­jaju ženske fetuse, da li je to svo­jevoljno ili pod pri­tiskom, koliko često se to događa i ključno pitanje: zbog čega su žen­ski fetusi manje vri­jedni i zašto se odbacuju? To gov­ori o ret­ro­grad­nosti jednog društva, o vred­no­vanju neči­jeg živ­ota na osnovu pola i najzad o moći-nad, relaciji tlačitelj-potlačeni. Poz­nato je da se pri­daje velika važnost rođenju muškog djeteta i žene koje rode to dijete dobi­jaju bolju pozi­ciju u društvu i porod­ici. Među­tim, istin­sko pitanje je kakav je stvarni položaj tih žena kada one svoju egzis­ten­ciju i svoje dos­to­janstvo moraju bran­iti takvim pote­zom. Žen­ska djeca se odriču prez­i­mena i imovine, ona su “tuđa djeca”, a kada tome dodamo lošu ekonom­sku situaciju i potrebu da porod­ica ima nasljed­nika dolaz­imo do toga da se dobar dio stanovništva odlučuje na te selek­tivne abor­tuse jer žele po svaku cijenu da dobiju muškog nasljed­nika. Selek­tivni abor­tusi su par ekse­lans poli­tičko a ne lično pitanje i mis­lim da tu patri­jarhat pokazuje svoje najpodlije i naj­jezivije lice.

  1. Da li je fem­i­nizam treba da bude dio šireg pokreta za ljud­ska prava ili treba da sam djeluje?

Kada gov­o­rimo o ljud­skim prav­ima mi moramo biti vrlo oprezni. Kod nekih konkret­nih kul­turnih zajed­nica sin­tagma ženska/ljudska prava može biti samo dio okvira izvoza “zapadne demokratije” kao ukupnog obrasca za sve. Uvi­jek moramo da se bav­imo određenim kon­tek­stom kada gov­o­rimo o tome. Mora se voditi računa o kul­turnom rel­a­tivizmu. Fem­i­nizam ipak unutar sebe inko­r­porira prava man­jina te je samim tim i dio šireg pokreta a sarad­njom može da postiže bolji efekat na širem planu. Ista stvar se događa i na teori­jskom nivou, gotovo svuda u svi­jetu imate uvođenje alter­na­tivnih studija, studija koja donose per­spek­tivu onih potčin­jenih. Tako imate: postkoloni­jalne studije, rodne studije, kul­tur­alne studije itd. One služe za podizanje razine svi­jesti o uti­caju rod­nih i drugih pre­dra­suda i nji­hovo neu­tral­i­zo­vanje u oblasti human­is­tičkih nauka.

  1. Da li je ideja fem­i­nizma isključivo zapadna ideja o kojoj “zaostali istok” ništa ne zna?

Opet kažem da je važan kon­tekst. Unutar fem­i­nizma vi imate sukobe. Unutar zapadnog fem­i­nizma, zapadnog bijelog fem­i­nizma, afroamer­ičkog fem­i­nizma. Imate rec­imo afroamer­ičke fem­i­nistk­inje koje optužuju bijele zapadne fem­i­nistk­inje da u svoju teoriju i praksu nisu inko­r­pori­rale prob­leme žene koje pri­padaju afroamer­ičkom pod­neblju. Prob­lem je postavl­jati nečiji obrazac kao univerzalan.

  1. Često čujemo da je borba za ljud­ska prava zapravo borba za ljud­ska prava zapadne sred­nje klase, koja onda nameće svoje vri­jed­nosti svima ostalima.

Vjeru­jem da je i Alen Badju na to mis­lio kada je savre­menu lje­vicu okarak­ter­isao kao “dezor­jen­ti­sanu”, da ona uopšte ne zna šta je, čak je nazi­va­jući “lijevo orjen­ti­sanim konz­er­v­a­tiviz­mom”. Svakako odnos između lje­vice i fem­i­nizma jeste vrlo kom­plek­san. Moramo se zap­i­tati da li je, nasuprot toga mark­istički fem­i­nizam logički održiv za poj­movno smis­len raz­govor. Ipak moramo priz­nati da su i “buržoaski” i “mark­istički” fem­i­nizam rel­e­vantni za raspravu danas. A opet, što bi rekla Kristin Delfi: “Žena ostaje jedna polna klasa”.

  1. Da li, pored svih tih raznih fem­i­nizama, pos­toji nada da će se ost­var­iti neka sin­ergija ili će doći do ras­plin­ja­vanja u kojem svaka grupa gura ono svoje?

Svi ti pokreti, imaju nešto svoje pri­marno, tu grupu kojoj pri­padaju, bilo da su to sek­su­alne man­jine ili neko drugi, i vući će na to svoje. Ali što se tiče samog fem­i­nizma, pored borbe za soci­jalnu pravdu, pored pod­sti­canja žena na obra­zo­vanje, poli­tičko učešće, pro­tiv mizoginije, patri­jarhata, pro­tiv svih oblika diskrim­i­nacije, nasilja, sek­sizma itd. treba dodati i borbu pro­tiv glob­alnog ustro­jstva kap­i­tala i nje­gove nejed­nake raspod­jele. Mis­lim da je to jako važno, čak nas i ekon­o­misti, prije svega savre­meni fran­cuski autor Toma Piketi upo­zo­rava da su žene među najbro­jni­jim i najvećim žrt­vama nejed­nake raspod­jele kap­i­tala. Mora se povesti računa o tome. Ako nekome to nije važno i ako su mu ta pitanja usputna, on mora da se zamisli, makar nad riječima Šarla Furi­jea: “Bez ženske eman­ci­pacije nema ni uni­verzalne emancipacije


Šta gledamo kada gledamo filmove?

 Ovo je druga epi­zoda radio emisije “Glasom Pro­tiv Neg­a­tivnog”, mjesto gdje se raz­go­vara o teoriji i osnovnim poj­movima. Čitavu emisiju možete naći na linku ispod a u ovom tek­stu možete proči­tati izvod iz uvoda i neka od najin­tere­sant­ni­jih pitanja i odgov­ora Fil­movi su najpitk­ija forma umjet­nosti, ona u kojoj uživa najveći broj ljudi. Oni su […]


Magična riječ demokratija

Ovo je prva epi­zoda radio emisije “Glasom Pro­tiv Neg­a­tivnog”, mjesto gdje se raz­go­vara o teoriji i osnovnim poj­movima. Čitavu emisiju možete naći na linku ispod a u ovom tek­stu možete proči­tati izvod iz uvoda i neka od najin­tere­sant­ni­jih pitanja i odgov­ora Danas gov­o­rimo o demokratiji, ide­al­noj vlasti, vla­davine nar­oda za narod, savršenoj formi koja je […]


Slobodu je lako izgubiti

Slo­boda je apstrak­tni kon­cept koji je ujed­in­javao mis­lioce, državnike ali i običan narod kroz mileni­jume. Malo ko je znao šta „slo­boda“ zapravo jeste ali znali smo da je to ono što želimo. U suš­tini, slo­boda je ono što je čov­jek imao u prirod­nom, pred-državnom stanju, kada je u prvim zajed­ni­cama mogao da lovi gdje hoće, […]


Pojedinac, mediji i država — udruženi u spirali nasilja

Posezanje za aktuel­nim temama često impli­cira da autor nema dovoljno imag­i­nacije da se posveti nekim važni­jim, iako, naoko, apstrak­t­ni­jim prob­lemima. S druge strane, nekad je aktuel­nost upravo ono čime se moramo bav­iti, zato što iza tih neposred­nih događaja stoje duboko skrivene, a važne poruke o društvu u cjelini, a nekad i o čov­jeku uopšte. Smatram […]


Sve će to NATO pozlatiti

Pojav­ila se nova reklama na tv ekran­ima. Žena gura kolica Nje­goše­vim parkom u Pod­gorici, lijep je dan, neki bi rekli „nigdje nebo nije plavo…“. Ali ipak nije apso­lutno srećna, nešto je muči, budućnost njenog djeteta nije sto posto sig­urna, ona i dalje ima briga povodom njegovog/njenog pros­periteta. Dakle vjerovatno se radi o reklami za banku, […]


Poslednji pozdrav Teri Pračetu

Ništa nije naslući­valo da će ta sri­jeda biti posebna u gradiću Broad Chalk na jugu Velike Bri­tanije. Kao što to obično biva u trenucima koje će kas­nija istorija pamtiti kao znača­jne, mješ­tan­ima je to bio sasvim običan dan. Neki su koris­tili pri­jatan mar­tovski dan da šetaju zajedno sa svo­jim psima, neki su koris­tili popodne čitajući, […]