Referendum je poslednji bastion demokratije

Malo nakon ponoći, u sub­otu, pre­mi­jer Grčke Alek­sis Cipras održao je govor koji može toliko toga prom­jen­iti. Nakon što je pob­jeda Sirize na grčkim par­la­men­tarnim izborima početkom ove godine uzdr­mala učmali poli­tički poredak savremene Evrope (čije kon­sekvence se vide u porastu uti­caja netradi­cional­nih par­tija širom kon­ti­nenta) ovaj istup je može gur­nuti putem o kojem su svi pobor­nici istinske demokratije done­davno samo mogli da san­jaju — put na kojem se narod zaista nešto pita. Ipak, red je da nedo­voljno informisane prvo uputimo u mater­iju. Kada je u jan­u­aru ove godine Siriza oformila novu grčku vladu zajedno sa par­ti­jom Neza­v­isni Grci, to je učinila zah­valju­jući izbor­nom pro­gramu u kojem je grcima obećana prom­jena kursa prema kred­i­torima. U tom pro­gramu je rečeno da Grčka neće izlaz­iti iz Evropske Unije i evro­zone, ali i da će svoje dalje reforme sprovoditi tako što neće biti povećanja PDV-a i sman­ji­vanja pen­z­ija i plata u javnom sek­toru. U pro­tek­lih 5 mjeseci, pre­mi­jer Cipras, min­istar finan­sija Var­u­fakis i ostatak grčkog pre­go­varačkog tima su ostali vjerni ovim obećan­jima — nije se pri­jetilo izlaskom iz EU (takoz­vani grexit), ali su ponuđene reformske mjere izostavl­jale zaht­jeve Evropske cen­tralne banke i MMF-a za sman­jen­jem plata. U posled­njoj rundi pre­gov­ora, grcima je ponuđena nova tranša pomoći radi otplate dosp­je­va­juće rate kred­ita uz jasne uslove — povećanje određenih stopa poreza i sman­jenje plata i pen­z­ija. Pred pre­mi­jerom Cipra­som su dakle stavl­jena dva puta — da uradi ono što je izričito obećao svo­jih biračima da neće učiniti, ili da povede svoju zemlju u riz­ičan put poten­ci­jalnog bankrota i izlaska iz evrozone.

Mišl­jenja sam da je on ura­dio ono što je jedino ispravno na poli­tičkom, moral­nom, i prije svega — demokratskom planu. Kada je izabran, grčki narod mu nije dao legit­imitet da povuče jednu od ove dvije odluke, nji­hova želja je bila jasna — želimo da budemo dio ujed­in­jene Evrope, ali ne želimo da otplaću­jemo kred­ite svo­jim davno zarađenim platama i pen­z­i­jama. O tome čiji su to kred­iti, da li su rate oprav­dane, da li je poli­tika šted­nje ispravna ili treba ići u bankrot, neće biti riječi u ovom tek­stu, jer ta prob­lematika, kao i ova zaslužuju nepodi­jel­jenu pažnju. Odlukom da ide na ref­er­en­dum, Cipras je učinio nešto mal­tene nezam­paćeno u posled­njim deceni­jama, (ako izuzmemo unutrašnje ure­đenje Šva­j­carske) — nije preko­račio svoj demokratski kapacitet, nije vidio sebe kao bogom danog nam­jes­nika niti je nas­tu­pio pater­nal­is­tički prema svom nar­odu. Ref­er­en­dum je jed­ina opcija, zato što se grčki narod nije opred­je­lio o ovom pitanju na jan­u­arskim izborima — oni su dali legit­imitet Sirizi da radi ono što je radila, ne da smanji pen­z­ije ili povede zemlju u bankrot i poten­ci­jalno van EU.

Put suprotan ovom možemo vid­jeti u SNS Srbiji. Par­tija pred­vođena Alek­san­drom Vučićem je na vlast došla sa pro­gramom koji je obećavao zaus­tavl­janje pri­va­ti­zacije Telekoma, niže cijene struje, povećanje plata i pen­z­ija, vraćanje KiM u sas­tav Srbije. I kada su došli na vlast, uradili su sve suprotno, Telekom se pri­va­tizuje, KiM je mal­tene svugdje priz­nata zah­valju­jući brisel­skom spo­razumu, plate su niže, struja sku­plja, sve to prav­da­jući iznuđenim nepop­u­larnim potez­ima zah­valju­jući kojima će nar­odu biti bolje “eto već za dvije godine”. Da li su ovi potezi dobri ili loši nije tema tek­sta — poenta je da SNS vlast nije imala legimitet ni za jedan od njih. Siriza je mogla isto tako da pos­tupi -  da kaže da nji­hova obećanja više ne važe nego da “moraju povući teške i nepop­u­larne poteze od kojih će u budućnosti građan­ima biti bolje, samo da se malo strpe”. Da su to učinili bili bi mil­jenici Tro­jke, i u svim medi­jima bi slušali pohvale o hrabrom Ciprasu. Ali njemu je izgleda demokratija draža. Bilo koji od dva puta pred njim pred­stavl­jaju veliku odluku — odluku koju mu grčki narod nije pov­je­rio na izborima, te je na njima da odluče kojim putem će ići i ja im želim sve najbolje.

Moramo u ovoj prilici gov­oriti o još jed­noj stvari. To što je ovakav potez neza­pamćen gov­ori dosta o savre­menoj demokratiji koju je sagov­ornik iz prve epi­zode moje radio emisije, Vuk Uskoković, imen­o­vao kao “mod­erni meh­a­nizam koji nam onemogućuje da uopšte mis­limo o politici”. Još veći uti­sak je ogromna količina osuda na koju je ovaj Ciprasov potez naišao kod običnih ljudi na društvenim mrežama. One se veći­nom svode na frazu “Cipras se sakrio iza nar­oda”. Ovakvo shvatanje nam gov­ori koliko smo poprim­ili men­tal­itet sluga prema svo­jim “poli­tičkim eli­tama”, koliko je zaista tačno da više ni ne mis­limo o politici, da smo pri­h­vatili ulogu roba u hegelovskoj pod­jeli gospodar-rob. Mi ne biramo našu vlast da pred­stavlja naše poli­tičke stavove, naša uvjerenja, čak i ako su ona pogrešna, nego po tim ljudima, mi biramo neke bezlične roditelje, koji će onda raditi kako oni misle da treba, i naš glas im je samo put ka funkciji, ne obaveza i poli­tički zav­jet šta treba da zas­tu­paju i na koji način. Prave se poređenja sa Miloše­viće­vim ref­er­en­du­mom iz 1998. o učešću stranih pred­stavnika u rješa­vanju kosovske krize uz komen­tar kako se tada Miloše­vić sakrio iza nar­oda. Taj komen­tar je tačan, ali je analogija pot­puno pogrešna. Miloše­vić nikad nije pra­tio svoja izborna obećanja, tada je već god­i­nama bio na vlasti držeći zemlju u medi­jskom mraku te je bilo lako zbuniti glasače u pogledu toga šta biraju. S druge strane, Siriza je pratila ono što je obećala i pokušavala to da ispuni te ref­er­en­dum raspisuje zato što se iz obećanja mora izaći. Osim toga, grčki narod ima 8 dana da se dobro informiše iz domaćih i svjet­skih medija jer zah­valju­jući dos­tup­nosti inter­neta svako može iz više uglova da sagleda ovu prob­lematiku. Zato je odluka na ref­er­en­dumu u Grčkoj danas mnogo legit­imnija nego u neoso­ci­jal­is­tičkoj državi koja je još bila u defakto jednopar­ti­jskom sistemu.

U Crnoj Gori takođe imamo u javnom pros­toru priču o ref­er­en­dumu kao nečemu pre­vaz­iđenom. Dok je javnost svakod­nevno bom­bar­dovana pričom o NATO pozivnici, često sluša o tome kako o tako velikoj stvari ne moraju građani odluči­vati na ref­er­en­dumu. Za to se daje više razloga, od kojih su neki prak­tični, kao što je skupoća tog čina, a neki idu u domen iskrivl­jene poli­tičke teorije. Što se prak­tičnosti tiče, ulaz i članstvo u NATO savezu su daleko sku­plji (o čemu sam već pisao) te vri­jedi izd­vo­jiti novac za odluku o njemu, da ne pom­in­jemo koliko košta svakod­nevna i vrlo agre­sivna pro-NATO kam­panja (ako je prob­lem skupoća, preki­nite sa tv i radio rekla­mama, ski­nite bil­borde, ne orga­nizu­jte parade oružija i slično). Što se teorije tiče, prvi argu­ment je da građani nisu dovoljni informisani da odluče o tako nečem. Isti argu­ment se čuje povodom najavl­jenog grčkog ref­er­en­duma i on potiče od “škole mišl­jenja” po kojoj demokratiju treba oduzeti od nar­oda, jer nije sposoban da ispravno odluči. Time nam se nameće oli­garhija kao tip državnog ure­đenja, traži se od nas da se poko­rimo nam­jes­nicima i nji­hovoj velikoj mudrosti. Čak i ako narod stvarno ne umije da odluči, onda mu treba dati pri­liku da pogri­ješi i da iz svoje greške nauči. Niko nema za pravo da drži građane u nekom mračnom podrumu i da za njih odlučuje, jer time će se samo pro­dublji­vati odnos gospo­dara i roba u kojem ćemo mi, robovi, sli­jepo pratiti ove nikad izabrane gospo­dare, nam­jes­nike, poli­tičke roditelje. Drugi argu­ment navodi da većina par­tija u crnogorskom par­la­mentu jeste za NATO, što znači da su se građani posredno već opred­jelili. Ovdje je greška jed­nako jasna, zato što naše par­tije (izuzev možda jedne) niko nije birao zbog ovakvog ili onakvog NATO opre­del­jenja, te samim tim one nisu dobile legit­imitet da zas­tu­paju građane po ovom pitanju i  o njemu ne smiju odluči­vati. Mi smo u našoj kratkoj demokratskoj prošlosti imali više prim­jera kada su poli­tički pred­stavnici otišli izvan svog poli­tičkog legit­imiteta, i to više nikad ne smije biti praksa. Zato je raspi­si­vanje grčkog ref­er­en­duma važno, za samu Grčku, za Evropu ali i za Crnu Goru. Kroz borbu jednog nar­oda vidimo da smo mi ti koji treba da odluču­jemo, da su poli­tičari samo pred­stavnici koji naše stavove pokušavaju sprovesti u djelo i da tako mora uvi­jek biti. Zato opet kažem da grcima želim sve najbolje, a nama ostaje nada da ćemo se na njih ugle­dati daleko više.


Bauk feminizma kruži Evropom

U trećoj epi­zodi radio emisije “Glasom pro­tiv neg­a­tivnog” gov­o­rilo se o pojmu fem­i­nizma, o nje­govoj istoriji i sadašn­josti, o mnogim prob­lemima na koje on poziva zašto su nam oni važni. Emisiju možete čuti na linku ispod a ispod youtube linka nalazi se tran­skript emisije.   Fem­i­nizam uobiča­jeno sma­tramo jedin­stvenim, velikim pokre­tom u kome učestvuju iskljucivo […]


Šta gledamo kada gledamo filmove?

 Ovo je druga epi­zoda radio emisije “Glasom Pro­tiv Neg­a­tivnog”, mjesto gdje se raz­go­vara o teoriji i osnovnim poj­movima. Čitavu emisiju možete naći na linku ispod a u ovom tek­stu možete proči­tati izvod iz uvoda i neka od najin­tere­sant­ni­jih pitanja i odgov­ora Fil­movi su najpitk­ija forma umjet­nosti, ona u kojoj uživa najveći broj ljudi. Oni su […]


Magična riječ demokratija

Ovo je prva epi­zoda radio emisije “Glasom Pro­tiv Neg­a­tivnog”, mjesto gdje se raz­go­vara o teoriji i osnovnim poj­movima. Čitavu emisiju možete naći na linku ispod a u ovom tek­stu možete proči­tati izvod iz uvoda i neka od najin­tere­sant­ni­jih pitanja i odgov­ora Danas gov­o­rimo o demokratiji, ide­al­noj vlasti, vla­davine nar­oda za narod, savršenoj formi koja je […]


Slobodu je lako izgubiti

Slo­boda je apstrak­tni kon­cept koji je ujed­in­javao mis­lioce, državnike ali i običan narod kroz mileni­jume. Malo ko je znao šta „slo­boda“ zapravo jeste ali znali smo da je to ono što želimo. U suš­tini, slo­boda je ono što je čov­jek imao u prirod­nom, pred-državnom stanju, kada je u prvim zajed­ni­cama mogao da lovi gdje hoće, […]


Pojedinac, mediji i država — udruženi u spirali nasilja

Posezanje za aktuel­nim temama često impli­cira da autor nema dovoljno imag­i­nacije da se posveti nekim važni­jim, iako, naoko, apstrak­t­ni­jim prob­lemima. S druge strane, nekad je aktuel­nost upravo ono čime se moramo bav­iti, zato što iza tih neposred­nih događaja stoje duboko skrivene, a važne poruke o društvu u cjelini, a nekad i o čov­jeku uopšte. Smatram […]


Sve će to NATO pozlatiti

Pojav­ila se nova reklama na tv ekran­ima. Žena gura kolica Nje­goše­vim parkom u Pod­gorici, lijep je dan, neki bi rekli „nigdje nebo nije plavo…“. Ali ipak nije apso­lutno srećna, nešto je muči, budućnost njenog djeteta nije sto posto sig­urna, ona i dalje ima briga povodom njegovog/njenog pros­periteta. Dakle vjerovatno se radi o reklami za banku, […]